Зора

Стр. 64

3 0 Р А

Вр. II.

мога те га прочита, а кад виђох су чим ме тјеши и какву ми наду даје мој омиљени господар, узех писмо па га оставих и наредих моме синовцу — попу, да узме перо и артију, па му издиктирах друго писмо, садржине такве, да оживи наду и да очеличи дух мојијех другова, јест написах писмо ове садржине: Драги сердаре Јоле! Разумио сам у каквим се мукама налазиш ти и твоја витешка дружина. Благо свакоме ономе јунаку, који се код тебе задесио, он нигда неће умирати, ја га нигда заборавити нећу. Држи се соколе, немојте клонути још мало, неће дуго проћи, а ми ћемо помоћу Божјом и наше браће Срба и Руса побиједити Турке, а и Ћесар је обећао послати једнога ђенерала с војском да нам помогне. Недајте се моји соколови, брзо, ћу доћи да ви помогнем, да се избавите од тешкога и дугога затвора. Поздрави свакога твога друга и јунака. Шиљем тамо Сава Матова и Рама Петрова, да с вама у затвору буду, док и ја дођем да ћерамо Турке и издајне предајнике. Немојте се плашити, с нама је Бог и побједа ће бити наша, све је прошло, а мало је остало, и збогом те моји соколови и брзо ће доћи код вас ваш Књаз Данило. За овим изидох пред мојом кулом, опалих џевердара, позвах дружину и попа, те испред куле прочита оно што сам ја диктирао, а не оно што ми је књаз Данило писао. Пошто поп прочита писмо одмах запуцаше пушке из цркве и кула у којима бијаше моје друштво, учинише шемлук, и отпоче пјесма и коло се поведе у цркви и кулама, припијеваху јунаке а брукаху издајнике и предајнике.

Ово изненадно весеље, шемлук и пјесма наша, зачуди Турке и издајне предајнике, који су више јада задавали у затвору јунацима, него ли и сами Турци, јер Турци и ако су бројно силни и велики били, опет нијесу знали како и којим начином да нам досаде, као што су то знали предајници. Чувши за ово предајници, почну један по један остављати Турке и ускакати код мене и моје дружине, доносећи хране и џебане, и тако ти ја све јачи и снажнији постајах. Иза овога није много потрајало, а Црна се Гора умири са турском царевином. Пошто се сврши рат, пошто се Омер-паша поврати и остави Црну Гору, ја пођох на Цетиње, гдје ме књаз Данило прими не као старији млађега и као господар поданика, већ као искрен пријатељ пријатеља, или друг друга, рашири руке гга ме загрли и пољуби у чело, благодарећи ми на издржљивости, вјерности и пожртвовању, ту пред Црногорцима, извади златну медаљу „Милоша Обилића", највеће јуначко одличје, које онда немаше него три у свој Црној Гори, па ми је сам закачи о прсима, са овијем ријечима: „Ево те, соколе и Обилићу, одликујем највећим јуначкијем одличијем, медаљом златнога Обилића, носи је срећно па се поноси њоме, као што се твој књаз поноси таквијем витезовима. Слава ти, витеже, који остаде свој и онда, кад све паде, носи је дуговјечно на радост твоју и славу домовине твоје, коју си вјерно и јуначки бранио и твога књаза задивио, који ће знати цијенити прегнуће, вјерност и јунаштво твоје и твојих другова." Ево испричах вјерно једну моју успомену ратничку, која је била тужна, жалосна, тешка, витешка, па пошље весела, мила, драга и радосна.