Зора

Стр. 46

3 0 Р А

Бр. II.

публику ,ми још немамо и не можемо имати. Управо читалачка публика још није створена, а оно што је има још није приуготовљена. Истина, ова тема могла би неке наше књижевнпке и да љути ; али ја се тешим тим што ми сваким даном добијамо све већи број људи који знају да читају; а то много значи. То значи да се српска публика тек сад припрема да буде читалачка. Обраћам ти пажњу на ову појаву: погледај око себе и размотри ко чита највише и ко купујекњиге? Ово је важна ствар. Што је у другом свету непојмљиво, код нас је несумњиво: код нас су сами писци највише и читаоци. Јанко пише највише — Јанко и чита највише; онај ко не пише не мари баш много ни да чита. Продуценти књижевних производа у исто су време и најсигурнији конзументи. Најсталнији читачи су сами писци. Овде се само собом истиче читав низ питања: Којечиталачка публика? Шта се најрадије чита? Који је писац најпопуларнији? Да ли онога највише читају који је проглашен за најбољег? и т. д. Поред писаца који су читаоци има и других читалаца; они су двојаки: једни су литерарни пробирачи траже стране писце и већином сувише парФимиране и егзотичне предмете; други део чита новине и то им је сва књижевност. Па онда и ово: сви ћемо се сложити да су Ненадовић, Јакшић, Змај, Лазаревић, Јанко дивни, изванредни; — али наши Филистри и њихова мушка и женска деца пре "ће потражити „Вечерње Новости" ил слично томе, јер је тамо роман „Катица Хајлбронка", „Црвена Маска", па ће се тек после тога сетити и лењо узети издања књижевне Задруге... 0 овоме би ти могао написати читаву Јеремијаду. Ма да би нам неко могао на овом

месту пребацити: ни писци нису много далеко одмакли од публике, те у колико публика не зна добро да бира и чита, ни књижевници не знају баш најбоље да пишу. Рећи ће се: криви су сами књижевници што својим делима не задобију т. ј. нису у стању да задобију читалачки свет. Овде одлучно узимам у одбрану наше писце. Ко зна са каквим одушевљењем и са колико пожртвовања принесе своју лепту свом узвишеном храму, онда се њима нема шта пребацити. У осталом ја писце браним још и за то што их волим. А она варошка читалачка публика — то ти је као гомила света на вашару: трчи оним шатрама где је највећа галама, где има највигпе шаренила. Деценије ће морати протећи да се припрема и васпита читалачка публика и да књижевност сматрају као потребу свога духа. Док књижевност не постане ехо духа духовитих људи, људи отмених идеја и тежња; док она не буде огледало живота и нарави и арена где се испољавају таленти и стимули за нове подвиге, дотле ће учешће читалачке публике у делима књижевне продукције бити безначајно. Мимо те читалачке публике коју сам поменуо имамо још једну врсту читалаца: — народ. Док прост варошки свет тражи на литерарном јеловнику јеФтину и забиберену храну, дотле народ чита Вука и Сановник и слуша гусле о саборима. Уз писце и читалачку публику морам на овом месту, ма и узгред поменути и наше издаваче. То су пиљари, бакали, шустери. И ако би се зар и с правом могли пожалити: да ми немамо купаца за добре и лепе књиге. Нека би и тако било; али ја овде само наглашавам да су они просто скандализирали српску књигу у