Зора

Стр. 48

3 0 р а

Бр. П.

мручке реФерате и метеоролошке извештаје. Од Данице и Виле Нокаковићеве, па до Јавора и Страокилова, од Страоке до Рада, од Ошаџбине до Дела, од Б. Кола до Звезде — све је то рад с руке, управо с неруке, рад на ју.риш, за невољу. И још нешто: велика је већина углед. Руварац се угледа. Угледа се Св. Марковић на Доброљубова, Писарева, Вуловић имитира Бернеа, Др. Милан Јовановић прочитава немачке критичаре, Св. Николајевић се издиже у виши ранг критичара, али и он покушава да се начином излагања приближи великим есејистима европским. Пре неколико година обратио је на себе пажњу А. Николић и с правом се је очекивало да он дигне критику до књижевности; али он је у своме заносу тако слободно око себе размахивао, да је често захватао и предмете који ни по чему нису спадали у делокруг његовог критичарског позива и дискусије. Тим хоћу да напоменем да је Николић са једнаким познавањем и самоувереношћу разматрао и Дарвинову теорију о постанку Фела као и какву Шекспириву трагедију, правне књиге као и разноврсне школске уџбенике, песничке производе као и економске студије, пољопривредна дела као и језиковне расправе. За то се баш овај веома даровити и опсежна ума човек није више испољио у ономе што нарочито чини његову особеност; није се дотле усавршио да постане оно за шта збиља има неоспорно највише позива у себи — ниЈе постао литерарни критичар. После њега и пок. Вуловића, који се у неколико био препородио, наступа обрт у развоју критике. Представљају нам се раденици са сређенијим погледима, са опредељенијим тежњама. На једној је страни Богдан

Поповић, на другој др. Љ. Недић. Првоме је књижевност и књ. критика струка; ми очекујемо, боље рећи ишчекујемо од њега много, али, како изгледа, нерадо се лаћа пера; Недић и ако уноси гледиште у своја излагања, наслања се и на личне импресије, те тиме својим расправама даје полемичан тон. Мислим да нећу погрешити ако допустим себи слободу да поменем неколико имена, који су почели приказивати своје критичарске погледе. Али је веома велика штета што им овај иначе деликатан и симпатичан посао није толико за срце прирастао, да га са свим пригрле и на њему истрају. Велика је вероватноћа да би они својим назорима и излагањима отворили нову еру српске критике. Збиља, човек мора искрено да жали, ако они сасвим окрену леђа критици. У ту групу долазе Светислав Симић, Јаша ГТродановић, Светолик Јакшић, Слободан Јовановић, ЈеФта Угричић, Јован Скерлић, Бор. Поповић. Допусти ми да овде своју љутњу изнесем на Св. Симића, Слободана Јовановића и ЈеФту Угричића — што су се одбили од критике, а препоруку: да се Скерлић искључно преда овој врсти рада књижевног. На другој страни Српства приказује нам се као истакнути критичар Марко Цар. Човек, иначе веома финих опажања и духовит, али толико подложан страном утицају (што му јако уди гласу) да се често идентиФицира са писцима које обожава, да у својим критикама покадшто присваја не само њихове манире и резоне, него и читаве ставове. Још би ми остало да поменем прекосавске представнике критике: Ст. Поповића, Милана, званог Мицу, Савића, Бранчића и Станојевића. Најблаже што се може рећи то је: то су критичари са личним обзири-