Зора

Бр. III. и IV.

3 О Р л

Стр. 95

— Ни на оном свету! Врата се од собе отворише: Држите је! викну ушавши лекарски помоћник болничару. Али песница Маришкина беше своје већ учинили, баш по оном болесном Паловом оку... * * * — Хоће ли ме заједно с мојим Михаљом судити? питала је једног дана Маришка надзорника затвора. — Он је већ осуђен, одговори сухо надзорник и изиђе из њене ћелије забравивши врата за собом. Маришка је с нестрпљењем очекивала дан свога суђења — да што пре буде заједно с Михаљом. Рекоше јој, да је осуђен на две године затвора, па је мислила да ће и њу на толико осудити, јер је Палу повредила оно исто око, а она и Михаљ венчани су муж и жена, неће суд учинити тај грех да их раставља. Она је зато и учинила зло, да и у затвору прати свога Михаља, да му поможе у тешком заточеничком раду, па да заједно једног дана и у слободу изиђу! Тако је она мислила; али је суд са сличних разлога Маришку осудио само на три месеца затвора, а да га издржи у осуђеничком заводу за женскиње...

Љубав о цифре — Јован ЈГроткћ ГТрви ју је пут спазио кроз умрљани, I Ј- канцелариски прозор. На груди' ма је имала пупољак од руже а на левој усни младеж. Младеж, неки, као врхом шведске шибице уписан. ЈЈака као лептир, одскакута поред прозора. Загледао се и ударао прстима у окно. Свиделе му се нешто оне њене потпетице.

Онда се сети како нема дувана, а пушио би. А то се ето тако често догађало да би пушио а нема дувана. Пиво се најпосле и не пије сваки дан, ал једну обичну цигарету дувана... Онај кочијаш, ено, по читав дан пуши, а само је један обичан кочијаш... И дим замишљене цигарете забашури оне потпетице. Он је био писар. Она је била шваља. Он је имао тридесет Форинти плате а скоро никад није имао дувана. Она је много мање заслуживала али је увек имала ружу да се закити. Он је грцао у прози, она је скакутала у појезији. После неколико дана сретне је. Она је носила нешто. Он је звиждукао. Спази је и збуни се. Престане звиждукати а очима је халапљиво мерио. Она поцрвени, погледа у пупољак на прсима и као да поче ногама да заплеће. (У једном излогу несташни Амор од маше-папира развуче усне на смех.) И то је прошло. Буде дан, па буде ноћ. Па опет буде дан и опет буде ноћ. Она је и даље црвенила и гледала у пупољак од руже на својим грудима. Он ју је и даље халапљиво очима мерио. Једаред се и насмехнула. Две се рупице указаше на застиђеним образима. Њега прође нека топлота. Осврне се за њом. И она се осврне за њим. А ноге му нешто у том задрхташе. (У оном излогу зацело се Амор гласно насмејао!) Тај дан је он начинио страхота погрешака у преписивању и смазао неколико чаша више. Већ је почео да мисли о њој. Покрије се тако у постељи па мисли... Мисли и заспи. Она опет заспи па о њему мисли. То јест није да мисли, већ тако... сања...

13*