Зора

Стр. 100

3 0 Р А

Бр. Ш. и IV.

Кад изби са торња . .. — Даку ноћ! — Лаку ноћ! На вратима шапну она: — Је л' да се не срдиш ? Можда стрина има и право. — Не срдим се, — каже, — паметна је. — А како би . .. Није изговорила. —- Знаш шта? Ето да причекамо. Она је вирила из врата за њиме у мрак дубоко. Он се освртао. * * * Вече се лагано спуштало. Јесења пригревица попустила а свежи дах ноћи се примиче. И звезда већ жмирка по која од горе. Слепи миш завитла се из баџе. Она је вирила кроз прозор. Стрина се згурила у буџаку. А вече се све више спушта. Он брзо промаче уз прозор. Кврцну у стакло прстом. Она се трже. Прилети му у сусрет. Био је сав запурен. Уши су му пламтеле. Очи су му играле. — Шта је? Он развукао усне као псалтирац. — Шта је? — опет она. А он неспретно, збуњено, стисну је уза се и влажан пољубац опече је негде за вратом. •— Игњате! — Хе хе, — каже, — Игњате. А Игњат солицитатор! — Стрина, — викну она улетивши у собу, — стрина, — и паде јој око врата. А он, као да је већ ожењен, лежерно некако, са рукама на леђима: — Наравно, — каже, — солицитатор . . . „Игњате, од данас сте солицитатор ..." — Сретно синко, — каже стрина и поче да подрхтава гласом, — сретно дјецо!

— Четрдесет и пет . . . Ево . . . Бога ми ево . .. И он, хвалисаво некако, изброја четир читаве десетице, три сребрњаче и неколико десетака . .. — Знаш, частио сам. Одмах сам частио ... — Још ћу частити.... Данас ћемо . . . И он, угрејан онако, захвати је око паса, пригрли мушки к себи и поче је засипати пољупцима. А њене топле усне негде око левог ока му оставише први жиг •— званична брака. Стрина је крај прозора плакала. Сузе радости, топле неке сузе, навираху пуном бујицом. Њих двоје загрљени . . . Претопљени у срећу . .. — Благослови! — Дјецо . .. А сузе је и даље гушиле .. . * * * Низали се дани. Низали се месеци. Он је њу љубио у врат; она је њега љубила у око. Нису јели 6ифтеке ал зато се и њему и њој ђонови дерали. Он би њу звао: мама. Она би се смешкала. Он би, истина писао само на картама, ал зато би и она и он по кадшто и на пиво отишли. Стрина би им кућу водила. И она би их миловала. Они су знали да је љубав — љубав. Ал стрина је знала и да су цифре — цифре. — Голубе, — каже Јелка Игњату, — ваљало би стрини један огртач. Кад год се у љубав уплету циФре увек би се нашло речи као „голуб" и „душо". -— Ваљало би, — каже и он. — А ниси, бога ти, платио пекару... — Пекару ?. . . Нисам ... — И млекарица од јутрос молила... — Молила... — каже он и блене некако глупо у таваницу.