Зора

Стр. 146

3 О Р А

Бр. 1П. и IV.

који су бадрили раденике да истрају у борби са господарима рудника. Тек у трећем чину настаје права акција. Онај исти неумољиви теоретичар и практичар, кога видисмо да с цигаром у зубима диктира своје услове несрећним радницима, сазвао је у свој дворац на бријегу изнад мрачних рупа рударских, све околне господаре рудника на весеље, или боље на договор. Тога вечера одлучиће се д^ се састави један одбор који у будућности неће радницима никако и ни у чему попуштати. Докле се на томе збору један за другим ређају различни говорници, из чијих говора избија егоизам у свима његовим облицима, дотле иде, тамо амо, по дворцу син чудотворца Санга, преобучен у лакајско одијело, анархиста, који је у подруме намјестио динамит, да двор и његоВе госте баци у ваздух. У тренутку када је, по његову рачуну, фитиљ почео догорјевати, овај добро васпитани Равашол објављује веселоме друштву мучиоца оних биједних „подземних црнаца", да ће за мало сви одлетити у ваздух. Горди Холгер, у сред највеће забуне својих престрављених и полумртвих гостију, не губи своју хладнокрвност већ почиње спасавање убијством самога виновника злочинца. За друго је доцкан све. Фитиљ је сасвим догорио, спаса више нема; страховити тресак, сличан ономе у првоме дијелу ове драме, када се бријег одронио, зачуо се, а за тим одмах и „смрт је раширила своја црна и ледена крила над кућом изобиља". Најзад, ево и згаришта да заврши ову мало мелодраматичну ствар. Холгер, неумољиви и јаки човјек, и ако за навијек нагрђен, остао је жив и продужиће и на даље свој посао са раденицима, који пристају на све; само рада нека добију, а услови какви се хоће. Онај пастор што је проповиједао отпор и истрајност противу господара сада лута по згаришту помињући име Карла Маркса у реченицама без везе и смисла. Све је ово било доста да Бјернсон покаже излишност и нецјели-

сходност анархистичких идеја и у теорији и на дјелу. Толики људи изгибоше најужаснијом смрћу, а раденицима се не поможе. Мјесто дотадањега мучнога каквог таквога живота, добијају грђи и мучнији, жртвујући много и од свога поноса. Мјесто добра зло, мјесто поноса понижење и мрља. Али Бјернстјерне Бјернсон је хтио још да гледаоцима каже и своју исповијест, своје вјерују за будућност. За то им још пошљедњи пут доводи сестру злочинца анархисте, а кћер познатога пастора Санга и показује нам како она помаже и његује Холгера и ако јој је брата убио, како опрашта једноме препреденоме анархисти, саучеснику у злочину њезинога брата и незнаноме обожаваоцу њеноме. У милосрђу ће дакле сваки наћи правде и утјехе. А двоје дјеце, символ будућности, изјављују да ће се дати на науку. У њој ће она чинити свакојаке опите и такве проналаске, који ће у практичноме животу направити такву револуцију, да ће свакоме без разлике, а нарочито сироту, бити врло лако живјети, чак и задовољно. Ни религија, дакле, ни аиархија, која је такође религија своје врсте, не могу починити чуда. Све иде својим природним током. На силу се не може ништа поправити ни измијенити. Томе и таквоме послу није дорастао човјек. Милосрђе и наука то ће бити вјера будућности. Ето то је отприлике закључак или боље рећи само сан. Закључак је по свој прилици погрјешан, а сан његов, и ако чистим и човјечанским осјећајима дише, остаће само сан. Своју тезу о немоћи чудотворних дјела, која су религијом изазвана, Бјернсон није, као што видисмо, ничим новим поткријепио. Све је то негдје раније речено и утврђено. Он је само, својим необичним талентом да добро види, изнио горње питање готово на најјаснији начин до сада, питање, које већ почиње ступати у акутну фазу. Друго питање, које је такође врло пространо, озбиљно и судбоносно по друштво: преобразити друштво насилним путем, добро је постављено, али није и ријешено.