Зора

Бр. Ш. и IV.

3 0 Р А

Стр. 149

удирао и између чинова често одлазио на позорницу и своје признање глумцима одавао. Јужинове су улоге, уз дупком напуњену кућу од најодабраније публике, испале у пуном умјетничком смислу одлично. Публика га је дочекала аплаузом и вијенцима између појединих чинова. На крају представе би увијек по неколико пута био изазван и бурно поздрављен. О његовој улози Отвла каже Позоришни Лист ово: Била је милина гледати га. Свуда одмјерен, без икаква претјеривања, па ипак пун ефекта био је његов Отвло. Не може се олако рећи, да ли је био већи у сценама, гдје се пун њежности и јужњачке страсти приближује својој младој жени, или у великим трагичним сценама, кад га разапиње бијес сумње и љубоморе. Његова је игра пуна топлине и осјећаја, а плач његов над мртвом Дездемоном није плач глумачки, то је вапај, који иде из срца и душе, то је туга, која и вама сузе мами, ма колико даје пети чин за Отела неблагодарна улога. — Тешко је и иначе, а на овако узаноме простору још теже описати ваљаност Јужинове игре... то је требало видјети. Ко Ричард III. знао је умјетник својом озбиљном и дубоком студијом, поред све одвратности ове улоге, да задобије публику и одушеви је до врхунца, тако да је пошље сваког чина морао да излази а пошље једног и двапут. Између осталих вијенаца примио је гост у току својих представа и од ових корпорација: Биоградског Пјевачког Друштва, Престоничке Опћине, Великошколске Омладине, Биоградске Трговачке Омладине и поштовалаца Јужинових. Представама били су присутни и многи гости из Земуна, Панчева и околних мјеста. Осим тога је био и управитељ Српског Народног Позоришта у Новом Саду, г. Тона Хаџић, Димитрије Ружић и многи виђени чланови исте српске народне дружине. Дочек у српској пријестоници освојио је потпуно госта и управо га је тронуо. Кнез је био примљен у аудијенцију код Краља Александра те доцније и одликован орденом Св. Саве III. степена. Осим тога посјетио је Јужин : Шегово Високопреосвештенство Митрополита, Предсједника Министарског Савјета, Министра Просвјете, Руског Посланикау Биограду, осим тога многе српске књижевнике и друге личности. Сви су му посјете вратили и од неких је на објед позван. Осим многих почасти што су госту указане, споменућемо Потзељу , Кра-

љевског Српског Народног Позоришта израђену у бојама на пергаменту у врло укусном оквиру из умјетничких емблема. Са десне стране три музе глорификује бисту Јужинову а са лијеве је српски гуслар. Изабран је за почасног редитеља Краљевског Српског Народног Позоришта. Приређен му је гранд бенкет уз судјеловање српског најодличнијег грађанства. Позоришни Лист је доносио слике из главних улога кнежевих са нарочитим клишеом израђеним у почаст словенских гостију. А најљепша је почаст што му је указана: топли дочек и братски осјећај народа. Кнез је позван да гостује у Берлину али је због прије удешеног програма то одбио. Као најбољи доказ лијепогдочека од српске пријестонице и потпуног задоваљства овога одушевљеног пријема је то што је Кнез обећао да ће идуће сезоне опет доћи Србији у госте. Он се уписао са знатном сумом за добротвора Глумачког пензионог фонда. * Г. Милан Сагзић издао је у засебној књизи своје три шаљиве игре под натписом: Из ггрикидног света. Све ове три шаљиве игре прешле су ватру позоришних дасака и стављене су у архиву. Већ сама ова чињеница довољна је као мјерило вриједности ових игара. И ма да су прве двије Добре Ђоље и На леп начин већ и штампане биле, прва у Летопису 1889, године а друга у Јапору 1891., писац их поново издаје у засебној збирци заједно са Царем пркодаџијом , који је приказан лани на биоградској позорници. Изгледа да Г. Савић, у пошљедње вријеме, хоће што јаче да утврди мишљење о себи, које је критика и о ранијим му радовима изрекла. Неуспјеси његових есеја и путописа нису били довољни да увјере писца о његовој слабој умјетничкој снази, него издаје и шаљиве игре да га оне потпуно о томе убиједе. Господин Савић је већ по свом положају у књижевности српској особа која не би смјела своје име тако олако дискредитовати. Ако је нечим и умио у прошлим временима да стече себи гласа, што је пак више зависило од извјесних прилика у Новом Саду него ли од самог њега, то га је требао пажљиво да чува, нарочито у данашње вријеме кад критика неће да зна за границе и обзиреикадје он заузео мјесто које тако много репрезентује у књижевности. Још кад су комади приказивани критика их је прогласила за обичне натегнуте шаљиве игре,