Зора
13
Бр. III. и IV.
3 0 Р А
Стр. 93
Тако је и било. Једног дана по подне удари киша изненада. Береши се пре времена врате с посла, а Михаљ сврати у своју одају пре него што је намирио коње и затече Маришку у плачу. — ГТТто плачеш? упита је изненађен. — Ни за што. — Како ни за што ? ЈТуди плачу ни за што. — ГТал — — Ништа даље не хтеде Михаљ чути, него дохвати гвоздене виле, забрави врата од одаје за собом и оде у шталу. Пал је био у штали. Спрема сламу што је испод коња и певуши. Михаљ га оштро погледа, пљуцну преко луле, окрете два пута виле у руци као топовску чистилицу, па рече једном берешу: ко у туђе жене дира, зло пролази; а ко у моју жену дарне, још и горе! па заустави поглед на непријатељу. Пал се протеже, протрља очи, па кад виде како га Михаљ злобно гледа, он му приђе с речима: — Што ме тако гледаш? — Зар не знаш? одговори Михаљ, па се мало измаче и стаде рукавом чистити зупце на гвозденим вилама. — Не знам. — Али знаш зашто Маришка плаче! викну Михаљ, па свом снагом потеже вилама на Пала. — ГТТ та учини, да од Бога нађеш! привикнуше остали береши и притрчаше Палу, који је лежао онесвешћен на поду. Избио му је Михаљ лево око. Такав је береш!... -* * * Пала однеше у окружну болницу, Михаља одведоше жандари у затвор, а Маришку задржи спахија као надничарку до судбене расправе.
Од то доба Маришка је говорила само кад је морала што рећи. Ходила је замишљена, метнувши руке испод кецеље, а свако јутро и вече клечала је пред иконом Матере Божје и шапутала: Мајко наша, Маријо, молим ти се за Михаља! Једног дана пријави се спахији. Пустише је. Уђе, па блене као даје полудила. —■ Милостиви господине, молим вас, реците ми, хоће ли они у граду дозволити да се састанем с Михаљем? — Хоће; даћу ти ја и писмо за истражника да ти дозволи састанак, одговори јој спахија. — А хоће ли Михаља осудити ? упита Маришка, па стаде дрхтати као прут. — Осудиће га, јер је осакатио човека ни крива ни дужна. Маришки се набра чело. Приђе руци и умоли спахију да је пусти у град. * * * На уласку у окружну болницу стајала је једна жена чудноватог изгледа. Лице јој беше бледо те поднадувено, чело набрано, по очима пуно крвавих кончића, вилице јој грчевито склопљене, а руке тако скрстила као да притискује некакав бол у грудима. Изгледаше и узнемирена, и често је завиривала у кључаоницу забрављених врата на уласку, па се тако на њих наслони као да би их хтела силом своје снаге отворити. — Што стојите ту? упита је градски жандар који од некуд изађе. —■ Хоћу у болницу, а врата су забрављена, па не могу да уђем, сухо одговори жена. — Јесте ли болесни? — Још како! — Притисните оно дугме на зиду до врата, те ће вам отворити.