Извештај о радњи српског друштва „Црвенога крста“

изгубило не само свога вредног члана већ и свога великог пријатеља.

Ја жалим Др. Радмила као човека, племенита срца, хумана, чије је многонапаћено срце куцало за све узвишено и добро, па се најзад по неумитним законима природе, уморило и престало радити; ја жалим Др. Радмила као човека, чија је нежна и танана песничка душа реаговала на све потресе и догађаје у нашем младом друштвеном организму. Нема тужна браћо готово ни једне

хумане установе у нас, у којој овај племе-

нити човек није учинио свој скромни приложак. Вазда тих и скроман, готово повучен, у служби ревностан и неуморан, не истичући

се никад међу друговима а претходећи вазда примером, љубезан и колегијалан према друговима а предусретљив и несебичан до крајности према млађим колегама, прихватајући пријатељски сваког, који би показивао воље за рад, достојан ученик свог великог учитеља Панчића, Др. Радмило је био оличени тип добра човека — лекара, који је на жалост у нашем лекарском сталежу све ређи а који би заиста могао послужити за узор читавој једној корпорацији.

Није чудо онда, тужна браћо, што је Др. Радмило и као војни лекар врло добро знао какова је огромна вредност Црв. Крста за време рата, те је ову хуману установу помагао и лично као многогодишњи члан главног одбора и као старешина цивилног

SA

ZO ране а ју