Извештај о радњи српског друштва „Црвенога крста“

пир a —s— ——Z

+ 4

Син, који је био идол својих родитеља, кога је мати неговала и васпитавала толике године, дршћући ако му и најмање што позли; муж који је код куће оставио жену и децу што гину за њим; младић који је пошав у војску оставио код куће своју стару мајку, свог оца, своје сестре или своју вереницу — сви они ето леже у блату и прашини, окупани у својој крви; оно лепо мушко лице не можете познати, сабља и картеч су га онаказили, он се мучи, он издише. Његово модро надувено, ружно тело, које до јуче беше предмет толике брижљиве неге, онако како га сад нађу стрпаће га у плитку, врло плитку раку па ће га покрити само са неколико лопата креча и земље. Кад се после киша раскваси и сроза оно мало земље, па му се из раке помоли рука или нога, тице грабљивице неће га поштедити. Онда ће се насути више земље, можда ће му когод чело главе побости дрвени крстић и то је све! | Што се тиче аустријских лешева, који су нагомилани хиљадама на свима брежуљцима и висовима, који леже по шумама или у равницама Медолским — над њима се вијају читави облаци мува, а над овима у зраку крстаре тице грабљивице, надајући се зијафету. За њих копају заједничке раке у које их слажу стотинама.

Колико је ту младих Немаца, Мађара, Чеха, Пољака, Срба и Румуна умрло од глади и жеђи или само за то што није имао ко да им заустави крволиптење!

Интендантура (2!) тражи и скупља рањенике још једнако па их са завојем или без завоја, на мазгама или носилима или у корпама носи у амбуланције а одатле у најближа места. У тим паланкама је све, цркве, манастири, куће, пијаце, авлије, улице, шетнице, све је претворено у привремене болнице. Али највише рањеника шаљу у Кастиљионе.

Ето иде дугачка поворка кола пуних рањеника. За њима касају мазге натоварене рањеницима који јаучу од сваког корака тих животиња. Једноме је размрскана нога тако да само виси о телу. Сваки потрес кола гради му нове болове. Другоме је сломљена рука и он здравом подупире преломљену. Једноме је шипка конгревске ракетле пројурила кроз леву руку. Он ју је сопственоручно извадио и поштапље се њоме до Кастиљона. Неки јадници издахну још уз пут. Њих скину и положе поред друма. Доцније ће се вратити да их укопају...

Цело Кастиљоне, које броји 5000 становника, беше сада тако рећи једна болница. Сгановници дадоше колико год су могли уступити ћебади, рубина, сламњача и душека. Када се све зграде напунише, онда простреше сламе по улицама, авлијама и пијацама и разапеше над њима глатна или склепаше од дасака на брзу руку мало заклона од сунца. Сопственици кућа јуре на све стране тражећи ма каквог лекара за оне који су смештени код њих. Други јуре улицама у очајању и молећи свакога да узму лешеве из њихових кућа јер не знају шта ће с њима2

Сада насташе друге несреће. Воде и хране има изобиља па ипак рањеници умиру од жеђи и глади. Чешљанице има довољно за све али нема руку да њоме привију ране. Морала се организовати каква му драго добровољачка помоћ, али ни то не беше лако у оном нереду и оном паничком страху који захвати становнике те забуна постаде још већа