Извештај о радњи српског друштва „Црвенога крста“

а а +

i + i

21

У војној Академији болница са 400 махом врло тешких рањених. Руски лекари и нудиље, међу овима и жена руског посланика у Београду. Овде је било ужасних рана произведених бугарском муницјом. Улазна рана куршума мала а излазна грдна и страшно погледати. То су дум-дум куршуми. Гледајући излазне ране од 30, 40 и 50 сантим., мучила ме једна мисао: Кад би они који оглашују ратове морали да се изложе оваквим мриварењима, не би никада никакав рат изазивали нит икога на рат наговарали. Силна ми је утеха била кад видех каквим је способним лекарима и поузданим сестрама поверена судбина ових рањеника, ја сам мирно отишла даље".

Кад је списатељка у доњем граду београдском видела и описала Чојсе Тфаг тепе заробљених турских и бугарских официра и војника, и дивила се српском поступању са заробљеницима, хтела је једну групу бутарских официра да фотографише, али није успела. Један виши буг. официр прискочио јој је и рекао: „Не драга госпо, немојте нам на жао учинити. Ми смо довољно несретни што смо заробљени. Немојте нас још овековечити у тој несрећи".

Болница у касарни поред Мин. војног под управом холандске мисије Пг Лингбека и његове жене, 400 рањеника. Нисам видела ни једно незадовољно лице. Љубав коју је показала ова холандска мисија на делу, била је величанствена. Кад је свршен посао она је цео свој врло богати инвентар за болницу од 200 постеља, који је собом донела чак из Холандије, оставила Срп. Црв. Крсту.

15-та резервна болница била је у великој школској згради. Ту су радили От Иванишевић и РОг Васић. Орпске даме које су у овој болници служиле говораху све француски или немачки или оба језика. Са њима се одликовала у служби и једна Швајцаркиња, г-ца Рашле рођака швајц. ђен. консула у Београду Фегелија. Говорећи понова о родољубљу српских дама списатељка вели:

„уда, да! Са патриотизмом српских дама имаће свет још да рачуна... јер њему је највећа светиња народна дужност! Из тога потичу снаге и силе помоћу којих се и најтеже поднети може, и где и оно што је изледало немогућно постаје могућно, у кратко у души Српкиња лежи једна енергија, која нама више или мање блазираним западним сестрама изгледа као бајка, као загонетка из другог неког света.

Права војна болница гарнизона београдског, десет модерних зграда за хиљаду болесника, које су испрва лечили Ог Чидер, Ог Валис, г-ђа Рт Грабоа из Швајцарске. Сви лекари признаваху да је беогр. војна болница завод за углед, Мизјегапејан. Ту сам видела једног рањеника коме је експлозивни куршум распорио целу бутину, и једног официра ампутираног који је очекивао да му отсеку и другу ногу, и да му отворе један апсцес у јетри! Неописиво саучевђе беше ме обрвало. Окренух. се да не гледам. (0, господе, узми их само да се спасу ових болова

При данашњем начину борбе, где куршум и на 3000 метара пробија није могућно дизати рањенике са бојишта за време борбе. Ако се бојиште не промени за читаве дане и ноћи, онда рањеници остају где су пали, без помоћи изложени свакоме злу и невољи. Најтеже рањени