Извештај о радњи српског друштва „Црвенога крста“

пасмина њи мена +

29

1200. Кад је ова мисија стигла у Скопље нашла је цело становништво у страшној паници. Сви беху пред таквом заразом изгубили главу. Али чим су људи видели рад ове мале мисије, чим су видели како она диже с улице болеснике, уноси под своје шаторе, како их купа и лечи серумом, какве резултате постизава — одмах се повратило поверење и храброст у становнике, и они сада помагаху мисији, и олакшаваху рад овим јунацима. Сад су они крајеви очишћени од заразе.

Највећи су јунаци они који, излажући се хиљади опасности а некористољубиво долазе из удаљених земаља да у туђој земљи, из чисте љубави према ближњему раде неустрашиво на најопаснијем месту, и који својим јуначким примером читаве народе окуражаваху и од очајања и смрти спасавају.

5-та рез. болница С. Д. Ц. К. под управом РОг Воје Суботића и Dr Феријера из Женеве. Целу болничарску службу вршиле су српске даме, одличне и у превијању рањеника и у асистирању при операцијама тако да су потпуно замењивале болничарке од заната. Према болесницима и рањеницима понашале су са пуно љубави. Куд год се погледало све чисто и уредно и свуда пријатељско понашање. Овде сам видела једног рањеника са 24 устрела а једног са 4 тешке повреде. Овога је први куршум погодио у груди и он се срушио на бојишту. Ту му приђоше 4 бугарска војника, узеше му новац који је имао, па му онда рекоше: „Сад ћемо ти показати како Бугари бију, и опалише на њега из пушака". Један метак однео му је парче доње вилице, други је прошишао кроз мишицу, трећи у груди а четврти кроз трбух. Тако рањен лежао је онесвешћен докле га српска носилачка патрола није нашла и дигла.

Да, да, рат је страшна ствар која рађа мучења које ни најдрскије перо не може да опише.

Агенција Међународног Црв. Крста (швајцарски консулат) имала је да међународно посредује. Она је контролирала све новчане пошијљке из иностранства, одржавала кореспонденцију, водила листе о свима заробљеницима, посредовала је њихову преписку са њиховим породицама, достављала им је новац и поклоне. Што је најтеже било то је агенција имала да ради после демобилизације, од ране зоре до мрклога мрака, јер сад су навалили рођаци оних, који се нису вратили из рата да распитују за њих. Између стотина ево само три четири сцене:

Једна мајка, изнурена бригом за јединца сина дошла да у агенцији распита за њега. Она дрхће од страха какав ће одговор добити. Чиновници претурају листе, траже и траже и ако су одмах видели да је њен син погинуо. Она је најзад појмила па упита: „Не можете да га нађетег" „Не". „А могу ли ја овде још мало да поседим2"' „Разуме се, молим". И она седе и гледала је укочено некуда далеко пола сахата па онда устаде и посрћући оде.

Једно дете од 6 година долази у агенцију шести пут. „Мама је тешко болесна. Зар још нисте нашли татуг О немојте казати да нисте,

мама би од тога умрла". Утешише дете да одговор још није стигао и ако су знали да га нигде више неће наћи.