Извештај о радњи српског друштва „Црвенога крста“

а а

једна сци

u Ingeborg Зјееп Напзеп>) које су лично радиле по болницама у Белгији, Француској и Србији.

У првој нађосмо овакав рапорт о мисији Рг Рајана:

„Доцније на путу за повратак кући, један поглед на болницу американског Црв. Крста у Београду, са потпуном опремом, испунило је ово болничаркино срце радошћу. Кад нас је г-ђица Г ледвајн повела да нам покаже целу болницу, беше нам чудновато кад чусмо како она зовну по имену једног од страдалника па му рече неколико утешних речи. Пролазећи видесмо како израз дубоког поштовања прелази с једног лица на друго. Сви су они волели „американске сестре".

Доктори и болничарке малога Црв. Крста уједињеног беху запослени баш на првој бојној линији. Они су били сведоци како су Аустријанци заузели Београд и како су га Срби ослободили од непријатеља.

Ево шта прича Пг Рајан, наш управник:

„У Ваљеву, пошто смо са Пг Генчићем говорили о ситуацији, он ме упита да ли бих се бојао да одем у Београд, који Аустријанци непрестано бомбардују, те према томе има извесне опасности. Престолонаследник положио ми је исто питање. Одговорио сам, да моје инструкције наређују да се ставим на расположење овдашњим властима. Ако оне од нас захтевају да одемо у Београд, јер смо тамо потребни, ми смо потпуно вољни да тамо одемо. Ми смо у Београд стигли 15. октбра, и застали смо ову дивну болницу у страшном стању, јер месецима није чишћена а била је пуна болесника и рањеника. После 6 недеља напорног рада, ми смо имали идеалну болницу, која је то остала до доласка Аустријанаца када нас прегазише хиљаде рањеника.

„ја сам био управник свију болница у Београду почевши од краја новембра, имао сам да се старам за пет болница (у четрдесет од прилике зграда) и у њима девет српских лекара, сто и педесет нудиља и хиљаду две стотине болесника. 2-ог децембра уђоше Аустријанци. Два дана раније у 2 ч. из јутра дођоше к мени Срби (сигурно оних 9 лекара) и рекоше ми да они морају да оду (заповест) али се претпоставља да ћу ја остати „шаржиран' свима болницама. Можете замислити моја осећања. Никаква српска власт није остављена у вароши и ако у њој беше разбојника који обијаху дућане и пљачкаху. Било је и доста пушкарања по улицама. У зору првога дана долазили су ми грађани молећи за заштиту, жалећи ми се да су те ноћи њихове куће обијане, па како у вароши нема ниКакве полиције да је озбиљно стање. То је трајало до после подне без икакве помоћи ма с које стране и ја се уплаших. Око 3 ч. оставих болницу и одох да потражим неког од људи са којима се раније познах. Они позваше и друге и ја им положих питање шта мисле да раде» Одговорише ми да не знају, јер они нису чиновници и нису овлашћени ни на што. Они као мишљаху да треба причекати док Аустријанци дођу. Предложих да изберу један грађански одбор, који би имао право да постави полицајце, а ови да обилазе улице док неко не дође да

%) (Under three Flags with the Red Cross in Belgium, France and Serbia

by SVI Livingstone and Ingeborg Steen Hansen, London Macmillan 1916, стр. 119.