Извештај о радњи српског друштва „Црвенога крста“

се антисептички завој свуда заведе. Примљено је да у рату све пошиљке Друштва Црв. Крста треба што брже преносити бесплатно.

Пета конференција у Риму 1892. Учествовале 23 држав. владе. Одлучено умолити потписнике Женевске Конвенције да ову рашире и на попорски рат. Поновљено је да Црвени Крст треба и у мирно доба да помаже у великим невољама. Руски Црв. Крст учинио је великих услуга у периодично појављиваној глади. Декерове бараке (које су добиле расписану награду за најбољу бараку) усвојене.

Шеста конференција у Бечу 1897. 25 држ. влада, и толико народних друштава. Усвојен је немачки предлог: „Како за народну помоћ, тако и за међународну помоћ важи одредба члана 3. Женевске Конвенције, по којој се помоћ може указивати само по пристанку дотичних влада". — Усвојена су начела за стерилизирање завојног материјала. — Услед огромних услуга које је руски Црв. Крст указао при трешњи у Кавказу, при глади у Самари, куги у Астрахану, дифтерији у Полтави, при великим пожарима и епидемијама, у којима је руски Црв. Крст давао хлеба 1:/, милиону људи, 3:/, милиона људи топлу храну и примио 70.000 болесника у своје заводе — конференција је препоручила свима народним друштвима Црв. Крста да по своме могућству развијају сличну мирнодопску акцију.

Тек после свију ових конференција успело се 6-ог јула 1906. да се утврди нови текст Женевске Конвенције овако:

ЖЕНЕВСКА КОНВЕНЦИЈА ПОПРАВЉЕНА 6. ЈУЛА 1906. (36 држава потписало — међу њима и Бугарска).

Чл. 1. Војници и друге личности службено придате војсци, када су рањени или болесни имају се поштовати и неговати од стране оне ратне стране, у чијој се власти задесе, без обзира на њихову народност.

У сваком случају ратничка страна која је приморана ла остави противнику своје рањенике и болеснике треба да с њима остави, колико год то војне околности допусте, свога персонала и санитет. прибора, да допринесе њиховом лечењу и неговању.

Чл. 2. Под резервом да на основу чл. 1. имају бити лечени и неговани, рањеници и ратни болесници који су пали у руке противникове имају се сматрати као ратни заробљеници, и за њих важе све одредбе међународног права односно ратних заробљеника.

Међутим зараћене стране имају право да међу собом уговоре, односно заробљених рањеника и болесника, изузетне клаузуле у њихову корист, које нађу за потребне, нарочито могу уговорити:

да после битке предаду једна другој рањенике који су остали на бојишту;

да врате у отаџбину излечене или оне рањенике које неће да задрже као заробљенике;

да предаду неутралној држави, по њеном пристанку, противникове рањенике и болеснике под условом да се неутрална држ. обвеже да ће их интернисати до краја непријатељства.

RANU

дина ум