Извештај о радњи српског друштва „Црвенога крста“

После голих стена, покривених само ледом на један пут густа шума. Ту се зуставља изнурена стока. Ова стоји непомична. У њеним очима пуно самртничке жалости. Шума постаје све гушћа и тајанственија... ја ако не будемо могли наћи излазак из те шуме2!...

Та мисао слеђава крв у нашим жилама, јер не видимо нигде пута. Прикупљамо последње снаге да се попнемо на врх близу Жљеба. Најзад смо горе, али већ је црна ноћ. Ногама и рукама рашчишћавамо онај снег где ћемо наложити ватру. Али како ћемо је запалити кад је на нама и свуда око нас све мокро. Најзад успело се како тако да седнемо око ватре са много дима а мало пламена.

Неколико комада хлеба и прегрш снега у место пића, то нам је била вечера.

Овуда дубока тишина, само хладни ветар јечи, и баца нам снег у лице.

Далеко испод нас једна мала светлост дршће. Појави се па је нестане, па се опет појави. Некакво јецање допире чак до нас горе. Чује Ce како неко плаче, непрекидно плаче. Одосмо тамо и на слабој светлости једне воштанице познадосмо ону сељанку из Моравске долине која нас је пратила довде. Она седи, бледа као смрт, наслоњена на један грм и држи на рукама своје мртво дете, коме чело главе дршће светлост упаљене воштанице.

„Моје је дете умрло. Како ћу да га сараним> — рече нам јадна мајка са задрхталим уснама... У нама нестајаше даха... Дрхтали смо.

Лепо дете, дивни цветак из Мораве, који је мајка носила оцу да га пољуби, ето се следио од зиме и глади пре него што су се нашли...

Онде где је издахнуло дете ископасмо му гроб, саранисмо га, а на тврдој кори онога грма изрезасмо његово име:

СЛОБОДАН ЉУБИНКОВИЋ из Мораве

1908—1915.

Гологлави, са погледима пуним жалости укоченим на маломе гробу указасмо последњу почаст несрећноме детету. Ова жалосна успомена остаје нераздвојна од успомене наше на страшни Жљеб.

И данас кад нам је Бог помогао да преживимо све и да се спасемо још чујем онај детињи глас:

= Чичо, дај ми хлеба! —

Ах, па да то беху само поједини случајеви. та смрт једнога Српчића од зиме и од глади. Али је неко имао несретну мисао да ће спасти народну будућност ако поведе преко смрзнутога стења арнаутлука што више деце, и пошло их је с одраслим избеглицама — страшно је рећи, 30.000 деце. Од њих је ломрло од глади и од зиме 27.000. Само 3000 најјачих стигоше на обалу јадранскога мора. Укрцаше их у Медови на два брода Црв. Крста, који су их пренели у Француску.

Ова деца (од 9 до 17 год.) смештена су у франц. школе. Све им је недостајало. Дато им је све. У варошима отворене су писаније за њих. Имућне фамилије узимале су их под своје до краја рата. Мање имућни удруживали су се да се старају за поједино српско дете. Што

er aa ae гони