Извештај руско-српског клуба у Београду

49

товена, Керубини-а а тако исто обрасце француске и талијанске музике. Ближе познанство са Пушкином и са целом оном плеадом прослављених руских књижевника, који су се око Пушкина концетрисали били, освежавало је и подизало; музикални Глинкин дух. Са своје љубазности и дружељубља, веселости и пријатности, оштроумља и деликатности Глинка је био предмет особитих симпатија великог броја својих познавалаца; он је био свуда жељени гост и пријатан сабеседник.

Слабо здравље његово нагнало га је доцније да потражи јужне крајеве и топлији климат, и он отпутује у Италију. Од 1830-1834 год. Глинка је посетио вароши: Милан, Турин, Рим и Неапољ, где је слушао све тадашње модне опере и све чувене уметнике талијанске. Ту у тим музикалним центрима порађа се борба између онога, што је Глинка оценио као лепо, и онога још лепшега за словенско: уво и срце, онога, што је било предмет Глинкиних жеља и његових идеала. Порађа се мисао о стварању руске народне опере, коју у далекој перспективи прозире његов генијални стваралачки дух. Будућа опера руска „Живот за цара“ зачела се па се ускоро и остварила. Враћајући се у Русију преко Берлина, Глинка се овде користио теоријским знањем чувенога аукторитета Дена. 1835 год. Глинка се жени. Али женидба није помогла, како би се могло мислити, него је успорила рад уметника. Животни идеали жене Глинкине, како веле, нису се подударали са уметничким тежњама његовим, због чега ју је он доцније и сасвим напустио. Тек 27 новембра 1836 год. била је прва представа руске националне опере „ЖКизн за царја“. „Сиже за