Извештај руско-српског клуба у Београду

53

скују хоту и ноћ у Мадриду. 1848. Глинка се враћа у Петроград п то време обележава између осталих генијалних производа и његова Камаринскаја. После 3—4 год. он опет путује у Берлин и Париз и тек кад га је тај номадски живот уморио он се 1854 год. враћа у Петроград, да са својом љубљеном сестром Људмилом Ивановном Шестаковом проведе цело лето у Царском Селу а доцније у Петрограду све до априла 1856 год. кад се преселио опет у Берлин. Последњи његови радови у Петрограду били су „Ектенија у 3. гласа“ молитва „Да исправитеја“, романса „Не говори, што сердцу бољно.“ Ова последња романса сведочи о његовом, у самој ствари, увређеном срцу, у то доба. Глинка. је као и многи смртни велики људи на себе искусио ону изреку: „Човека, који по сунцу хода, прати сенка, а човека, који слави жури, прати завист.“ Због сплетака, које су прављене на његов рачун Глинка је оставио Петроград, али овога пута на " свагда. Дошао је у Берлин априла 1856 а завршио свој живот 3. фебруара 1857 год.

Из Берлина писао је сестри својој Шестаковој 9-1-1857 год. како је. био пуна четири сата у краљевом двору, где се изводио његов трио из „ЖКизни за царја“ и како је тај трио изведен. Тај догађај за њега је био необично свечан по његовом личном признању. Описујући сјај и богаство двора и присутника Глинка вели: „все залито золотом и сверкало брилијтанами.“ А после продужује: „ако се не варам, ја сам први од Руса, који је достигао ову част.“ у

Из многобројних писама која, је у разним притпикама Глинка писао својој сестри Шестаковој, да.