Извештај руско-српског клуба у Београду

68

Русија увидети сву величину своје погрешке, али ће то онда бити доцкан п за нас и за њих. Ми ћемо се још једном уверити, да је француска изрека. „125 топџетеп 5 дапз ћузготе зе тереје5“ истинита и да је српском племену вечито суђено, да на својим плећима преноси првеи најјаче ударце за рачун Европе, па долазили они са Истока или са Запада. _- То је отприлике била садржина трећега дела мога предавања, које сам завршио, у колико се сећам, овим речима: „Хоће ли Европа и хоће ли велика п братска Русија у овом тренутку стати на · страну наше праведне ствари, — не знам, али знам, да би смо ми сматрали за највећу слабост и грех предавати се непријатељу без отпора, па ма како он силан и моћан био. Од нас Европа тражи, да стрпељиво п мирно сачекамо конференцију и ми ћемо то учинити, да нам се доцније не би могло ништа пребацити, Али ако Европа и у последњем часу не учини, што од ње не само хуманост и справедљивост, но и општност ичтереса захтева, онда ћемо ми сви лећи у одбрани народне "части и народних ннтереса. И умрећемо ми мирно, лако и спокојно, јер ћемо умрети са сазнањем, да смо часно испунили свој дуг према отаџбини и да падамо у борби за највећи идеал човечанства — за слободу“ И ако ми је лично незгодно, али не могу, а да не поменем, оно силно, необично одушевљење, са којим је моје предавање пропраћено. То је, господо, требало видети, то је требало преживети и ја се не стидим да признам, да су ми од узбуђења, грунуле сузе на очи. Али, верујте, да нисам био ја сам, који је гутао сузе и тешко дисао. Моме предавању увек је предходило преда-