Изгнаници : албанска одисеја

ПРВИ ДЕО.

Албанска удољина у коју се улази узаним, неравним планинским путем, час кроз кршеве и ивинама литица, час кроз шумовите и мочарне области. (Одатле почиње последња и највиша узбрдица, на. Чакору. Десно је пукла огромна ширина која се нагло пење и сва се бели и блиста према хладном зимском сунцу. Чист и кристалан планински снег покрио је све што се да оком сагледати. На овој недогледној ширини црне се, у даљини, многобројне разбапане тачке; то су они путници што су већ далеко одмакли, На подножју ове узбрдице јасно се видим распознаје како се многобројчи свет саплиће, упадајући у снег дубок до колена. Споро и мучно, погнуте главе, одмиче све оно што је дотле избегло. Према тој белини оцртавају се људске фигуре веома сликовито. Са свих других страна, у даљини, беле се од снега планински гребени, велике стене и џи новско дрвеће; а доле, у долини, уздижу се велика шумска дрвета, изникла усред самог крша, крај пута и провалија.

Лево и мало у страни, гломазан арнаутски хан, убог и прљав, саграђен од грубо истесаних дасака, широм отворених малих врата, пун промахе, чађи и дима, пун војника који као да не улазе у крчму већ у цркву. Два три велика дрвета уздижу се пред њим, као да су због њега засађена. Кроз врата се види велико огњиште, са веригама и окрњеним лонцима, пуно давно неочишћеног пепела који угушује иначе малу ватру. Крај огњишта два чупава босо– нога детета пију вењу. Ханџика је нека Цоногорка или Арнаутка, крупна и прљава жена, сурова. изгледа, увек запослена и ужурбана, задихана и намрштена, увек осорна кад одговара на питања.