Изгнаници : албанска одисеја

ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ

Ушли су, невини, из раја у пако, Па на Бога ропћу, а не мисле тако, У даљини:

Хор Избеглих:

(О, вековне горе, изборана дебла,

Што сте од постања шибана и зебла Од јесењих бура и од зимских цича. Јаук голих грана страшну повест прича, Прича; од искони, од давних времена, Овде је обиље слободе и стена,

И камених срца, пуних страха скрита, Нема ваших поља, воћњака и. жита,

У овоме хладном куту, без весеља, Није био престо ни Ладе ни Љеља. Једино је било боравиште туна Громовника старог, страшнога Перуна, Па зато и данас, покрај ових стена, Страх побожни прати потомке Словена,

УШ. ПОЈАВА.

Долазе два брата, старији придржава млађега. Млађи Браш:

Па зар ја рањеник, а ти сузе лијеш7 Сшарији Браш:

Нису ово сузе,

Млађи Браш:

Видим, очи кријеш.

Сшарији Браш:

Боли ме. Много нас Бог казни и прокле. Једно мислим: куда овако и локле7