Изгнаници : албанска одисеја

1. ПОЈАВА,

Путник и Други Путник, пролазећи кров логор—

Пушник :

Зар је ово Скадар што га песма зида 7 Епски му ореол давно време скида. Видели смо турску чаршију и малу, Наше развалине, туђу катедралу. Судба нам је била маћеха, не мајка, Повесница наша данас је ко бајка. Још Бојана иста и гомиле стења — · Природа, једино, не зна да се мења.

А туђински двори што нам спомен руже, Туђој лакомости и похлепи служе,

А туђинске, мржњом запојене душе, Наше снове даве, наше песме гуше.

Не беше ми душа то поднети кадра,

И ја болно мислим на зидање Скадра. Још пожари трају, дими се и пуши, (Све што саградисмо; један тренут срушиЈедан цео народ устрелила вила,

Ма да су му деца најхрабрија била. Остале су верне Гојковице младе,

И са њима наше узидане наде.

(О, ја имам вере, не бола и стида, Нови ће се Скадар другаче да зида. Да нам децу доји праве мајке дојка, Треба ум и срце опрезнијег Гојка. Нови неимари кад почну да граде, Мораће и дању и ноћу да раде.

Нек истрају само, па нека и миле. Нека се не боје враџбина и виле!

Одлази са Другим Путником..