Из доба Карађорђа и сина му кнеза Александра

ПРВИ ИЗБОР АЛЕКСАНДРА КАРАЂОРЂЕВИЋА ЗА КНЕЗА СРБИЈЕ (14. СЕПТ. 1842).

|.

После пораза, који је претрпео при сукобу са побуњеницима, вођеним од Томе Вучића Перишића, пребегао је кнез Михаило Обреновић 7. септ. 1842. у Земун. Вучић је са својом војском приспео 8. септ. око подне пред Београд и поставио је логор на Врачару. Одмах по доласку замоли Вучић београдског пашу Ћамила за дозволу, да може послати пред Портиног комесара Шекиб ефендију изасланике од 17 округа, да му саопште народну жељу. У тврђави се налазили још од почетка побуне Аврам Петронијевић, Алекса Симић и Милосав Здравковић Ресавац, те Ћамил пошаље њих тројицу у Вучићев табор да виде, каква је дисциплина међу побуњеницима. Они пођоше на Врачар, посетише Вучића и вратише се Ћамилу са изјавом, да у Вучићевом табору влада потпун ред и да су предузете мере, да се и у Београду ред и мир одржи.

Око два сата по подне 8. септембра посетише Ћамила у београдској тврђави енглески конзул Фубланк, руски генерални конзул Вашченко, аустријски конзул Атанацковић и француски конзул Кодрика и предадоше му колективну ноту, у којој је стајало, да је Вучић подигао оружје против кнеза Михаила, кога је султан поставио за мушира и кнеза, дакле против свога законитог господара па према томе и против султана. С тога конзули сматрају и даље Михаилову владу законитом, а Вучића и његове људе бунтовницима те неће с њима ни у какав додир да дођу и позивају

Ћамила, да спречи Вучићев улазак у Београд, да се не би

ред пореметио. .“