Из доба 1875-1878

45

Застадох, и када ми наш Гружанин приђе, саопштих му речи пуковника Дохтурова. Ама јел’ тако вели господин полковник. Па када je он, братски нам дошао, из толико далекога краја, само да нам помогне, и неће да нас остави, и неводи рачуна о свему што je код куће оставио, • —■ онда ни ja нећу кући да идем; па нека ми разнесу све што имам! Осећаји и одлуке нашега коњаника коснуле су и пуковника Дохтурова. Ето г капетане, изнесох вам једну од сличица и црта из мог ратног дневника. Хвала вам, што ми оживесте успомене. Отвористе ми вољу, да се опет позабавим са мојим ратним дневником. Заузет сам писањем историје радикалне странке. Летос ћу ићи у бању. Понећу мој ратни дневник, да продужим његово даље сређивање. Сем осталога, имам доста скица, крокија и разноликих записа. Доцније мислим, да све то предам Главном ђенералштабу, нека се тамо чува и употреби за нашу ратну историју. При растанку Тодоровић ми понови захвалност, што му je данашњи разговор веома побудио жељу, да настави сређивање свог ратног дневника. Шта je даље било са радом на ратном дневнику, није нам познато. Тешка болеет, од које je Пера Тодоровић годинама патио, све je више хватала маха, и он није дуго још живео. Увек смо држали, да je његов ратни дневник сачуван код куће у породици. Неколико година, по свршетку европског рата, питали смо сродника Тодоровићевог, пуковника Воју Жарковића, да ли je сачуван ратни дневник Тодоровићев, крокији, скице и остало. Он нам je рекао, да je до окупације Београда од стране Аустријанаца, све то стајало у стану П. Тодоровића. Одатле je, у то доба разнесено и све пропало. На завршетку историјата ратног дневника Пере Тодоровића истаћићемо: да, само онај Пера Тодоровић са Пруговца, Шуматовца, Буимира и других разбојишта 1876, одликован медаљом за храброст и чином почасног потпоручника, могао je 1883 на преком суду у Зајечару, пред изрицаньем смртне пресуде, својим за дивљење присебним, хладним, одважним држањем и јединственим говором, да запањи