Из нове српске историје

ВЕЛИКА БРИТАНИЈА И СРБИЈА 145

да се учине две ствари. Прво, да се убеди Порта да позове Милоша да пошље депутацију, што је већ било учињено, и друго, да се води надзор над разговорима између делегата и Порте, тако да све последице тих преговора буду резултат пријатељскога споразума и буду извржене по узајамном пристанку 18. априла он је писао лорду Палмерстону да по његовом мишљењу није било подесно време да се наваљује на Порту да начини са кнезом Милошем ону погодбу коју је Енглеска желела. „Ја сам сигуран да ће Кнез без тешкоћа успети с оним што тражи, чим буде утврђен његов положај поема Порти, на чему се сада ради“. У другом једноме писму од 2! априла, он је рекао: „Ја сам удесио да српски депутирци беду примљени с оном пажњом која им припада“. Он је известио Порту да ће она имати да расправи сва спорна питања сама са Милошем, без странога мешања, и да ће Малошеви депутирци моћи да раде „са знањем аустриске, британске, француске и руске амбасаде или посланства“). Он је очекивао најповољније резултате, нарочито у питању Савета;

Крајем априла, Решид паша одговорио је Милошу на његово писмо, Садржина је била доста неодређена: Порта је уверавала Кнеза, да неће пропустити да „са највећом бригом истарањем учини све што је могуће за одржање доброга реда, благостања и мира у Србији“, 28 априла, Решид паша, показујући ово писмо Пизанију, драгоману британске амбасаде, извињавао се што ту није ништа говорио о Русији, и молио је Понсонбија ла извести Милоша, „да Порта одобрава држање Шеговога Височанства и да га позива да увек с неповерењем прима инсинуације и сплетке петроградскога кабинета, и да у свакој прилици ради онако како то захтевају достојанство и интереси Високе Порте, која од своје стране неће пропустити да му даде доказа свога високог задо-

1) Понсонби Пизанију, 15. априла 1838.

Из српске историје 10.