Из нове српске историје

164 МИХ. ГАВРИЛОВИЋ

ако би се нашао когод ко би желео да: вређа слободу унутрашње управе која нам припада, ми ћемо се жалити целоме свету, и бранићемо своја права са свом снагом!) У другоме једном писму које је писао делегатима тога истог дана, Милош: је изјавио да (без фермана не може сазвати Скупштину, „јер сваки зна да се питање наших установа решава у Цариграду.“ Ако Порта не би потврдила оно што би Скупштина решила, онда би он, у оскудици фермана, био компромитован у очима. народа. Ако Порта не би примила ниједан од његова два захтева, депутирци су имали да моле за допуштење да оду из Цариграда. Он им је наложио да учине све могуће кораке „и код Високе Порте и код британскога амбасадора, а и код свакога“ онога од кога су се могли надати помоћи, да би се наша ствар једном окончила на горе означени начин.“ Делегација је имала да тражи чак аудиенцију код Хозрев паше, председника царскога савета. У исто време, Милош је писао Нури ефендији, које је постао министар спољашњих послова на место етид паше, и молио га да саслуша захтеве ње. гових делегата, и да положи његову молбу пред ноге Султанове,“)

Х.

Пошто је дао та упутства, Милош је продужио своје путовање по народу у очевидној намери про паганде и агитације противу својих противника. Ови су се.с тога узнемирили и удвостручили своју противагитацију која је била тим опаснија, што се водила у потаји.

Глас је био пуштен да је Милош одбацио руску заштиту и узео место ње британску, да на. мерава завести католицизам и продати земљу стран“ цима, — речју, све сно што је могло изазвати

5) Милош депутирцима, 5 новембра (24 октобра) 1838

2 Милош Нури ефендији, 5 новембра (28 октобра) 1838.