Из нове српске историје

186 МИХ. ГАВРИЛОВИЋ

брзо дошла јеје дна војна буна, коју су потстакли његове: присталице, али коју је Вучић без много муке угушио, 13 јуна он је био принуђен дати оставку у корист свога најстаријега сина Милана. У вези с тиме, француски вице-консул писао је: „Он је попустио само тога ради да би спасао живот, показујући се у овој прглици тако малодушан како није било достојно једнога Кнеза који је, на бојном пољу, показао велику кураж, За себе тражио је само да му поштеде живот, и обећао је да ће сав свој живот провести као изгнавик ван Србије.“ Хоџес није чак ни као гледалац присуствовао овоме трагичном завршетку. (Он је прешао у Земун, и онда је отишао на отсуство, да не би био у Београду, где су људи били јако разлражени противу његове потпоре Милоша.

ХМ.

Узимајући све у обзир, Хсџесова политика била: је чист неуспех, и то из више разлога. На првоме месту, Милош је био не само аутократ, него јоши један непоправими деспот, и било је немогуће завесги с њиме поштену и правилну управу. У тим околностима, већина народа ставила се на страну старешина, који су гледали на све начине да ограниче кнежеву власт. Без потпоре народа, Милош се вије могао с успехом одупрети Русији у уставноме питању, — у толикс мање што се политика Русије оснивала на њеним уговорима са Портом. Хоџес је својом радњом лао новога живота утицају Русије. У фебругру 1839. Метерних, говорећи о српском уставу, рекао је британском отправнику послова у Бечу, да је то врло незгодна околност што изгледа да „пуковник Хоџес није разумео релативни положај двеју странака у Србији, јер, подржавајући Милоша, он је и нехотеце ишао на руку сној другој странци која је била принуђена да призове у помоћ руски утицај“. Још је, истина, остајала интервенција Велике Бритавије, на коју је Хоџес у великој мери и сасвим искрено рачунао. Али овде је он погрешно