Из нове српске историје

СПОЉАШЊА ПОЛИТИКА СРБИЈЕ 43

говарати о свима. питањима, 0 којима је преговарао Строганов у Цариграду Од 1816 до 1821 године.. Порти је остављено шест недеља да прими или одбаци овај ултиматум. У случају неповољног одго“ вора Минчаки је имао да одмах напусти Цариград. Руска војска је била већ мобилисана на Пруту, и ултиматум, потпомогнут оваким аргументом, поразно је Порту. Султан, имајући на врату грчки устанак и реформу јаничара, прими ултиматум, и 1 ју“ ла 1826 у Акерману отпочну преговори између руских и турских делегата. Српски депутати су били пуштени на слободу 23 априла, и они одмах похитају да о томе известе кнеза Милоша. Они су били у врло бедноме стању. Самуило, игуман манастира Каленића, био је већ умрс, а кнез јагодински Димитрије Ђорђевић имао је наступе лудила. У своме одговору од ! маја на ноту руског отправзика послова Порта је казала односно српских депутата, да су пуштени на слободу и да пристаје са извесним ограничењем да; прими молбу српскога народа (детапдез, аш пе зегалеп! роша! сопјгајтез а Ја сопфи Ноп де гајаћ).

Иако је Русија довела турске пуномоћни«е у Акерман ради преговора, они су управо имали да потпишу руски пројекат конвенције, којом се нгрочето објашњавају неке нејасне тачке букурешког уговора, и којом је Никола ! дефанштивно учврстио право руског покровитељства над Молдавијом, Влашком и Србијом (25 септ. 1826).

Петим чланом акерманске ковренције, који се односи на Србеју, Порта се обавезује да најдаље у року од осамнаест месеца тазно вспуни све обавезе осме тачке букурешког мира и да уреди са срп ским депутатима у Царпграду мерг, којима ће се српском народу обезбодета прага (ауалфабев), зајемчена тим уговором.

Те ће се мере изложити у једноме весочајтем ферману са хатвшерифом (парскем потписом), и овај мора бити саопштен п руском двору.

У одвојеном акту, који је био приложен акерманској конвевцији, изложене су подробаије жеље