Из нове српске историје

'ДА М'Х. ГАВРИЛОВИЋ

српскога народа, за које се Порта. обавезује да их испуни. То су жеље (детапдез), вели се тамо, које су Порти, по њеној дозво ти, већ били изнели српски депутати у Цариграду и које се односе на „слободу вере, избор својих главара (сће!), независност унутрашње управе, присаједањење отргнутах окрута Србије, скуп разних данака у један, управљање турских добара Србима, који ће приходе од њих давати (Порта) уједно са данком, слободу трговине, дозволу српским трговцима да путују по турском царству са својим пасошима, подизање болница, школа и штампарија, и најзад забрану муслиманима, изузев оне који припадају гарнизонима, да се настањују у Србији.“ Порта ће уредити са српским депутатима не само ове захтеве, већ и друге, који јој буду изнесени и не буду прогивни „обавезама. поданика отоманске империје".

Овај акт није ништа до извод, који су начивили руски дипломати из „прошенија“ које су српски депутати предали Порти 1820 године, каошто се то тамо изрично и каже. Важност је овог одвојеног акта акерманске конвенције у томе, што се Порта у принципу обвезује да подари Србима шраожене привилегије и пристаје да се у томе смислу Ппрошумачи осма тачка букурешког уговора. Доста нејасно право руске заштате, које је имала Русија над Србијом по букурешком уговору, утврђено је дефинитивно. Ферман у коме ће се изложити правице дате Србији мора бити саопштен рускоме двору и сматраће се као интегралан део акерманске конвенције, закључене између њега и Порте; другим речима Русија има право да утиче на редакцију тога фермана и да се стара о тачном извршењу његовом,

Само је у једној тачци молба српског народа од 1820 године претрпела измене у акерманској конвенцији.

То је тачка, којом је тражено наследно кнежевско достојанство у породица Обреновића. Заиста букурешки уговор је зајемчавао Србији само унутрашњу самоуправу са привилегијама архипе-