Из полициског живота : анегдоте, црте, епизоде. Св. 1

18. МИХ. М. ЂОКИЋ

„Прву зрелу трешњу или шефтелију, кајсију. из њихове баште, Ћерим мени пошаље по малом Емину. Моја канцеларија у лето никад без цвећа. Све то рано, пре мога доласка, мали Емин спреми и донесе. Његовим малим нежним ручицама, он ми цвећем окити цео писаћи сто... И ја сам заиста, ово добро, питомо, увек чисто и весело дете јако волео. Кад га нема по неки пут, шаљем жандарма до Ћерима, да пита и види шта је са Емином, зашто га нема» После неколико месеца, од кад се ја и мали Емин зближисмо, могли смо се и много боље споразумевати: он мало српски, ја по неку турски — те нам „терџуман“, тумач, није требао...

У прво време кад дођох са службом у овај крај, Ћерим-ага није хтео честито ни да ме погледа, а камо ли поздрави. У осталом, видео сам, он то није чинио само према мени, но према свима Србима. Кад ко од наших прође поред његовог дућана, он мирно, прекрштених ногу седи у једном углу на своме ћепенку, превлачи бројанице, пуши на подужој тршчаној муштикли, увлачећи дубоко дим у себе и посматрајући га како се колута по дућану; ако је зимње време, машицама џара по мангалу — и не погледа га. Тако је исто чинио и кад сам ја пролазио. Нисам се љутио на њега, јер сам знао да су сви Турци ћутљиви и нерадо поздрављају и своје земљаке, а камо ли странце. — Али, мало по мало, ја се и он јаче спријатељисмо, те је његова жена са снахом редовно долазила мојој мајци. Кад је оставио радњу и повукао се са посла распитивао сам се за њега код његових пријатеља и дознам да врло оскудно живи. Трудио сам се, и то, признајем, нарочито због малог Емина, да му помогнем. Наредио сам, да се уведе у списак за „присутника“ и „процениоца“ у кварту, те је тако опет истеривао коју