Из полициског живота : анегдоте, црте, епизоде. Св. 1

ЋЕРИМ-АГА

2 УД

се прелио... Његовог сина Бугари отераше у војску и тамо негде ишчезе. Његова ханума са женом Ћеримовом остаде још неко време у кући, па онда, кад им бугарска војска узе кућу, они се одселише у „Мухаџир-махалу“ и тамо пре две године Еминова мати умре, снаха се преудаде у неком селу у околини Скопља — а мали Емин... оста сам, тако рећи на улици, да после неколико месеци... умре и он...

Потресен до дна душе,. са сузама које ми напунише очи, ја остадох пренеражен неколико тренутака пред овом тешком трагедијом једне породице.

Јадни Ћерим! Јадни Ћерим!... Отишао је своме Алаху, који му је отворио врата џенета, за којима је кроз цео живот жудео ..и скратио земаљске муке, које је у њему једино случила његова проста, фанатична душа... Склонио се, да нас не гледа! А шта би рекао: да је дивље отмичаре, Бугаре, видео на своме прагу, који му породицу из куће истераше, једног сина у смрт послаше; малог, веселог Емина на улици оставише... и у гроб отераше — а његову богомољу, „СинанВојводе“ џамију, са земљом сравнише, и оставише њено мунаре да свету прича дивљаштва њихова...

Без неге родитељске, остављено на улици, на туђој милости и немилости, јадно дете подлегло је и угинуло .. Његови румени обрашчићи; чисте, беле, пуне ручице, које се детињом радошћу и наивношћу некада савијаху око мога врата, сада, пре времена, труну, тамо горе, на Гази-баби ..

Прођох поред порушених турских кућа које татарски војници са земљом сравнише; минух кроз опустеле улице, где се беда и јад међу сиротињом „угнездила — и изађох из оног сплета кривудавих