Из полициског живота : анегдоте, црте, епизоде. Св. 1

КАРА-МИЏА 88

сретне... Бивало је случајева, кад овај наш, да га назовем, јадни предак, сретне на друму неке сватове, чак тамо у близини Лапова; подене кавгу за буди зашто и све свате разјури, а по неког и изудара... Кад то брзо сврши, узима младу и младожењу, кума и старојка — и одводи у цркву! — И среска власт зазирала је од њега! Истина, много је пута бивао иступно кажњаван и затваран, али опет пуштан. Одговарао је и пред судом за тешке телесне повреде; одлежао доста апсе, зли чим изађе, он опет: „што дикла навикла“, — тера по старом!

— Истина, Кара-Миџа је био кавгаџија и убојица, — али поштен. Није хтео туђу „аспру“ да дирне... Ако прође случајно друмом, па му се неко: од сељака пожали, да му је тај и тај, из тог и тог села, украо овцу, дигао са њиве зденуто жито или сено — он, опрости ми Боже, као да га сви ђаволи гурну у ребра, полети с коњем и док не пронађе лопова и врати украђени мал, не мирује! Тешко тада оном јаднику; тај га мајци, никада · више неће ништа туђе дирнути, па и да пуну кесу на путу види, — обићи ће је, и не би је смео узети, јер, кад би то и хтео, — плашио би га Кара-Миџин поглед...

Мој се отац мало замисли па онда продужи: — Па и ја, синко, да ти признам, примих ову крв нашег претка. Сећаш ли се шта учиних са оним сељанима, што не хтедоше да стукну кола, кад пре неколико година идосмо на вашар у Коларе» Памтиш, сигурно, како су они онда настрадали, да су се чак и својих кола ратосиљали... па прснули куд који... Знаш ли шта би са нашим „алатом“, кад се оно уаруми2

Ја се сетих свега тога, па ме жмарци подиђоше... Цело ми тело задрхта па рекох:

3