Из полициског живота : анегдоте, црте, епизоде. Св. 1

„КАФЕ-ШАНТАН“" 41

доћи... Сваки ради свој посао. И онај што продаје „хват“ дрва по четрдесет динара, као и онај, што обичан „циц“ цени три динара метар...

И заиста, он се трудио: прво, да што више стекне за старе црне дане ревматизма и других болести; а друго, да и својим посетиоцима пружи задовољства.

Свраћао сам му ретко, али кад дођем, седим по читаве сате у неком углу и посматрам оно шаренило. Нико од целе оне гунгуле није разумео мој поглед, до само он... Обично кад ја дођем, прилазио је моме столу и преносио своју ручну касу са „тантузима“, те му је ту послуга плаћала изнето пиће и јело.

Рече ми једном:

— Гледаш ме и чудиш ми се како све ово могу да сносим2 Шта ћу, зар не видиш, да сам сав процветао !

=— Ја немам ништа да ти пребацим. Ти радиш један посао законима земаљским допуштен. Не удараш у добош да ти свет долази, не зовеш, па чак се и не рекламираш, као сваки обичан трговац што чини за своју робу. Па ипак свет се, као што видим, овде гомила. Хоће забаве, жељан је разонођења; пружио си му га и наплати му га. Да подигнеш цену кави и на два динара, опет би они долазили — јер си ти умео да им погодиш укус...

Охрабрен мојим одобравањем, он ми рече:

— О,да знаш, каква сам све чуда овде видео за ово време од кад почех да радим.

Заинтересова ме. Ја сам и из раније знао, да се по оваквим местима где се свет из „бољег“ друштва прикупља, може што-шта интересантног чути и видети — па га замолим да ми прича, али тако, да он и не осети, да сам јаче заинтересован.

— Шта ћу да ти причам 2 Ја управо и не знам «с кога краја да отпочнем... Сви су ми ови налиц-