Из полициског живота : анегдоте, црте, епизоде. Св. 1

ПРОСЈАКИЊА.

Многи је Београђани добро познају. Висока, сува, озбиљног, продирућег погледа. Увек у црнини, од сунца избељеном, поцепаном оделу. ЗаФрађена старом шамијом, којој се првобитна боја не може да означи. (Са ципелама искрпљеним и кривим потпетицама, — она је полако корачала београдским улицама. Никада је нисам спазио да пружи руку и моли за милостињу. Она иде, па ако јој пролазници што пруже, прима немо, без речи захвалности. Свако јутро сам је сретао кад од куће пођем за канцеларију. По некада сам јој и сам пружао по коју пару...

Из централе престоничке полиције наредба је за наредбом стизала, да се беспосличари гоне, а просјаци са улица склањају; па оне, што су сами или са вођама придошли из околине, прогањају у њихова места рођења, а варошки упућују Општини, да се она о њима стара. Улице морају бити поштеђене од њих. Квартови су ове наредбе извршивали, али је тешко било са свим их уклонити. Пекако и наши жандарми били су у овоме мање енергични. Ако треба да се боре и са најокорелијим зликовцима, са револверима у руци, они су радије полазили, ма да су им у више прилика и животи у опасности — али, готово сви до једнога, били су добродушни према просјацима и нерадо су их приводили кварту, већ су их само пребацивали у други реон и они из других квартова у други, и опет остајали по вароши.