Из полициског живота : анегдоте, црте, епизоде. Св. 1

ПРОСЈАКИЊА 5

о

ашшаљем господину члану на потпис, а њу нарочито изоставим, са тврдом намером, да после одем до старешине и замолим га, да је за сада ослободи.

Наредим жандарму да је пусти мени.

Она уђе полако и ни једне речи не проговори. Стаде на средини собе, на ме сасвим мирно гледаше.

Посматрао сам је неколико тренутака. Њено бледо, суво, измучено лице, преко кога је — дубоко урезаним борама — глад и беда оставила своје трагове, изгледало је као у светитељке... За питах је благо:

— Одакле сте родом, стара>

— Одавде.

— Како одавде! Јесте ли баш из Београда >

— Јесам. Овде сам рођена; доле, на Сави.

— Ко су вам били родитељи >

Она ми рече име, зли та стара породица није ми била позната, па продужим да је испитујем:

— Кога имате сада од фамилије >

Ћути. Гледа блудећим погледом преко моје главе. Ја понових питање. Она полако рече:

— Имам сина.

— Па зашто онда просите и допуштате да вас полиција гони по улицама» Ја вас виђам свакога дана по вароши.

Сирота жена заплака — и ни речи да одговори.

Приђох јој ближе, наслоним се на свој сто, па јој рекох:

— Станујете ли ви код вашег сина» Како се он зове2

— Нисам код њега, господине, већ годину дана. Отерао ме син од куће, а тако и његова жена... Он се зове И. Н., чиновник је овде...

Изненадих се. Познавао сам врло добро господина И. Он је виши чиновник једног Министарства. Рекох јој да седне и да ми исприча зашто