Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

182 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

— И видија је црних и жутих људи — додаде мати, шарајући прстом по столу.

— А зар ти вирујеш солдатимаг рече Марко, извративши главу ка таваници и зијехајући... Пуно лажу, бона!... А, а, а реци ти мени, колико би заштедијаг -

— Петнаес талира, ћа! одговори Јурета.

— А ниј пуно! — Роко Танфара донио је двадесет!... А, по бога, дај још једну, па да се спи!... А сутра, посли мале мисе, отиђи најпри код стрица Јосе, па код стрине Марије.

= То се равуми, дода. мати.

Ћа, устаде и лењиво пође. Луца трипати малу Ууљану лампицу и отиде за мужем.

Јурета се налакти. Озго из камаре поче допирати снажно ритмично ркање родитељског пара, што је допуњавало слику дневног домаћег живота. Јурета, празне главе, обузет јединим ужасним осјећањем, стаде пажљиво слушати ркање; дође му та обична, појава као њешто тајанствено, учини му се, да оно одмјерава ток ноћи, ток живота, ток свега што одлази у ништа!... Њека лупњава и њеки крештави тлас тргоше га из заноса. Њихов пијетао први «се усуди да наруши дубоки покој острва. 0стали, по селу, као да с почеше надметати. Кад опет све занијеми, Јурету подиђе језа, сјети се свих шрича из дјетињства! Ено се отварају бијеле гробнице око Госпе од Анђела и излаве мртви, најприје они скорашњи, који се нијесу још навикли самовању! Ено поварете Марице, која није знала за његову љубав, која је тек почетком те ноћи све дознала, па сад хита к њему да узме прстен!... Пламичак на столу заигра, њешто шкрипну вратницама и Јурета, ужаснут, устаде. Али то је трајало тренутак, Права његова нарав, тежачка и мрнарска, надвлада тренутну слабост и он, оборив главу. изговори грозарије за покој поварети!

Па онда сједе и спусти главу на прекрштене руке. Заспа...

Луца „као увијек. шрва на ногама, затече га