Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља
185 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.
и да је везивао за то њека своја кратка разлагања. То му се највише врзло по мозгу кад би тако за својим магарпем ишао у град, а све се натуривало у облику питања. Питао је Пилипенда Бога:
— Бого мој, зашто ти шаљеш глад на људе, кад је мени, јадном тежаку, жао и стоке кад гладује!% И зашто баш шаљеш биједу на нас тежаке, који те више славимо, него Ладмани, сити. и обијесни!; Ала, опет, твала ти, кад даде да смо ми најсиромалшнији пајтврђи у вјери, те волијемо душу, пего трбуг%!...
У њеко доба Џилипенда чу иза себе тутањ корака; упореди се и пође е њим Јован Кљако. Бјеше то живолазан старчић, који је прије двадесет ин лет година учествовао у шибеничкој буни против владике Краљевића, кад оно хтједе да поунијати православне Далматинце, а сад Кљако, под старост, ипак превјери! Назва Бога Пилипенди и додаде:
— А, јадан Пилипенда, смрзну ли се;
— Валај да хоћу да се укочањим овђе, на сред пута, не бих зажалио!
— А, јадан, а што ти... а што се ти не би уписаог
Пилипенда. одврати: ,
— Валај, нећу, па сад цркао од глади! А нећете дуто ни ви сви, па да вам је цар поклонио цијело Петрово Поље!
Кљаку и друговима Пилипенда бјеше живи, оличени пријекор; ипак се насмија и поче извијати:
— Ама, Пилипенда, болан, оразуми се и чуј ме! Не учинисмо ни ми то од бијеса, нити мислимо остати у поганији, него... знаш... докле изимимо, докле спасемо нејач и чељад, па онда ћемо лако!
ПЏилипенда пљуну.
— Ја не знам. хоћете ли лако и како ћете, али знам да вам образ не опра нико, ни до вијека, ни докле вам буде трага!
Кљако се намршти, те ће опоро:
— Блејиш, Пилипенда, али ћеш и ти бити унијат прије Ускрса!
Џилипенда стаде и викну:
ЕЛИ ЦИА ЕЈ