Из тамног вилајета

остаде, јер више покојницу никад не помену. Али би у очи празника и на задушнице палила. на нашем гробљу по свећу више. Једном се ослободих запитати је: »За кога тор« — »8а туђе мртве, синко!« каза мп расејано и не гледајући ме у очи, моја мати.

Кад ме ово снађе и њој одавна паљена је свећа за душу.

Како на глас о смрти Марије одјурим тамо шта. затекнем.

Бејах у то време замиловао и припремах се запросити милооку п несташлуком насмејану црнку. Знате вишњу кад дозрева, ето такву.

и ње сад нема, па ме туга казивати више него ли морам. Нека се о њој ово само зна: Ножица. у ње малена беше да видев је радост би ми увек у немир скренула. И баш у очи дана у који заказасмо веренички прстен и завет, дође ми порука из места ни пет сати пешице одавде: »Умрла ти је, вели, рођака Марија, уседела п осим једне бабе самотна девојка у кући, те ковчези дарова иза ње осташе. А ти, вели, пази и не полакоми се на пустолине, јер их она ником не завешта, и јер не поживе нити умре као друге. И опет, вели, у памет се, момче !«

Зашто се тога тренутка одлучих учинити на супрот и у пркос поруци ни данас дању не умем себи разјаснити. Нити се узев у памет ни вереници јавив, потајно у журби спремим сеп одем тамо. Тиме се поче везивати загонетни чвор мога страдања.

Стигнем: Кућа на самом крају, од набоја и опала да се на убијеним местима показало блато. Ту и две три лишајиве шљиве спекле од нерађања, и бисерак поред плота накострешен, а гола лоза усукала се око врата. Пролазник туда окрене главу и убрза, а ја уђем: Капија зашкрипи као да залаје; онамо на шамлици баба. плете рокаву чарапу; уз њу главоња мачор; и