Илустрована ратна кроника

Св. I ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА Стр. §1.

Српеке комите прелазе из Србије у Санџак

мали број војника у касарнама\ Српски официри су најбољи купци свију стручних и" белестричних књига, које се у целом Српству штампају. Сем службеног часописа „Ратника" готово је сваки српски официр претплатнак Српске Књижевне Задруге, Српског Књижевног Гласника, Бранкова Кола и Босанске Виле. Српски је официр вредан, скроман и одан дужности. Његову храброст и пожртвовање приказао је садањи рат у најлепшој светлости. Официри су необично омиљени код војника. Рањеници у болницама посетиоце и болничаре непрестано распитују о својим командирима ћ командантима. Има безброј примера, како су војници трчали пред своје официре да их заклоне од непријатељског куршума. У мирно доба Србија је досад имала на 2500 официра свију редова оружја. После рата тај ће се број морати повећати, јер ће српска војска бити увећана са на^мање још три нове дивизије. МЕЂУ РАЊЕНИЦИМА. (Свршетак). Опет завлада тајац. Један војни лекар нареди болничарима да са носилима приђу ближе. Скедоше за тим са прозора завесе, и пред нама се указа слика болнице. Из вагона су уклоњена сва седишта и место њих, једно поред другог постављени су кревети са ргњеницима. Болничари прилазе једном по једном рањенику, пажљиво их износе и спуштају на носила. Други болничари прихватају носила и полако се крећу ка болни ци. После четврт сата уз монопол се кретао туисан али величанствен спровод.

Истоваривање рањеника завршено је у подне. Маса света која је изашла р^њеж ке да дочека и поздрави, крете се тада у војну болницу да рањен^цима одиесе понуде и да се распмта о боју. За тим смо ушли у болнсцу. Ми смо имали прилике, да видимо једну од најчувенијих клиника у све ту: берлинску клинику у 21е§е1б4гаазе. С поносом можемо рећи, да та клиника и не личи на нашу модерну воЈну болницу. У осталом то ће видети и њихови новинари, кад дођу код нас. У великом парку, израђеном по енглеском систему, има невероватни број зграда, које су све само сале за рањенике. Кад су наши рањеници смештени у те сале, увек је било између једне и друге постеље места још за две постеље. □ о парку журе неке женске; то су д*ме, кћери и жене наших најодличнијих грађана. Можда оне ту журбу никада нису показале код своје куће; зато нека им ово држање служи на част. Како су смештени у постеље на ши рањеници, одмах им је било прво — место јечања — да читају новине. Одмах им је дато пуно новинз, и допуштено им, да пуше. И војна болница са својим првим рањеним јунацима изгледала је, како ниједна болница, ниједна клиника није изгледала: то нису били рањеници, то су били још увек ратници. Приђем једноме и упитам га: — Јуначе, где си се борио и како си рањен. А он ми, сав крепак, одговара ово: »Зовем се Милутин Радојевић и родом сам из села Марковића у сре зу јабланском. Рањен сам са два метка

у груди и једним у ногу, и то десну. Тукао сам се на Мрдарима. Ја нисам ни морао ^ћи, јер сам ордонанс; али сам свога коња дао другом једном, болесном; а ја сам узео његоау пу шку; и ево дожиаео сам славу да и моје крви нешто потече за моје људе. А сад ћу ја да се излечим и да се вратим, да им покажем, мајку им турску, ко је српски каплар! — Живео, јуначе! рекох : му. — Батали то, о^осујунаци, што су тамо остали, а мене душа боле, што не одох! 0 патриотизму и појезији нашега народа много сам читао и слушао, и сада сам својим рођеним ушима и чуо, и то оно, што можда до сада не бих сасвим веровао. — Запишите и моје име, и ја сам се борио, и то на Лисицама,рече рањеник поред њега; а тај рањеник је с великим интересовањем читао једне новине. — Дабогме да ћете сви бити записани у златну књигу наше славе. — Ја сам се, братац мој борио од 12 ноћу до пола пет ујутру. Онда прекидосмо мало. Оеећао сам бол у нози, а кад скидох опанке и чарапе ја видим крваву ногу. Ногу сам завијао мојим гншкиром, али још нисам био готов, кад викнуше: »Напред!" те ти тако појурим напред и добијем и ове друге две ране!« — Слушајте и мене, и ја сам први јуришао на жгади|у! подиже се један рањеник с друге стране сале. Приђем и њему. — Ја сам Риста Миленковић,ево баш сад пишем кући, да сам жив и здрав; не знам, што ме држе овде. У томе тренутку приђе једна болничарка, отмена госпођа из Београда,