Илустрована ратна кроника

Стр. 184.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 22.

I сгорији Србије додају толико златнсх страна. Ове златне стране ће присвојити себи и историја чсвечанства, јер је то и победа модерне цивили3 'ције против застарелог варвгризма турског. То је уједно и најбољи и нујочитији доказ за то, шта све може да учини једна нација, која почива на методичком и систематском раду и нз узвишеним идеалима напретка, правде, братства и солидарности у сукобу са једном неизлечљиво теократском владавином, основаном на свкрепости и са хаотичном админи страцијом. Ах! Ми смо још ганути пред дирљив( м и величзнственим призором, који се је показао пред очима целог света у величанственом полету српскога народа и великим жртвама, које је тако радо учинио за нас. И постепено у колико год се човек више преноси у прошлост и цени величину учињеног напора и жртвеучињене од стране племенитих синова Србије за наше ослобођење, у толико више остаје пренеражен пред огромношћу узвишеног дела. Ми г.падамо међу оне, који смо са матерама, супругама и старим оче вима српским делили сва њихова стра ховања и сву узнемиреност од како су ваши храбри синови прешли границу, па све до дана кад је српски топ загрмео пред вратима Битоља и где се је одиграо последњи чин свирепе маћедонске трагедије. Ми такође спадамо међу оне, који данас с вама деле вашу заслужену радост, пошто част и слава бесмртних победа припадају потпуно синовима Србије, који су, вођени својим славним војсковођама, умели да на наш конак забсду триумфално заставе српске. Част и слава овим достојним синовмма Душановим. Наша срца су ус схићена кад чујемо по нашој тврдој калдрми у Битољу звецкање њихових побгдоносних мамуза. Исто тако част и слааа оцевима и мајкама и седим власима, који у удаљеној усамљености свога сеоца око патриархалног српског огњишта очекују повратак синова — хероја, а који им више не ће доћи- Ови су нам оставили своје племените остатке овде на земљишту Маћедоније, које је данас тако срећно бла10дарећи вама и вашим савезницима. Ми ћемо њихове племените смртне остат/се чувати као најдрагоценије наслеђе, да га предамо будућим генерацијама. На месту, које их је видело како се погибају, падају и како се гасе, дужност нам је, да у њихов спомен подигнемо споменике, који ће бити место за наш побожни хаџилук. Тамо ћемо водити своју децу да их н аучпмо, да клекну пред узвишен Употраба влишеја ваконом вабраљена

примером самопожртвовања ових анонимних хероја но бесмртних због узвишеног идеала, којим су били одушевљени. Но опажам да наше писање и неосетно узима облик једне беседе, која би имала да свуда прослави племенито дело нашег незаборављеног ослобођења, којим се је један народ обесмртио, дело, достојно пера и талента великих писаца. Ми бисмо хтели бити краћи и хтели бисмо да вас мање умарамо, но благодарност нас надјачава, и угушити је, значило би тражити један напор за који смо неспособни. Ах! Никаднисмо жалили тако као данас што не познајемо ваш језик са тако звучним и хармоничним, пуним звуцима. Но ко је могао предвидети, да ће се из неминовног заплета догађаја за нас изродити потреба, да упознамо и Србију? На српском би вам могли у мање речи рећи више и то би можда ишло директ није к срцима браће Срба. Ми се још бојимо дипломатских промена у нашем, маћедонском, питању чији је чвор Битољ. Но ако би којом срећом могли да своју судбу вежемо с вашом, имаћемо бескрајну част да уђемо у „Српску Породицу". Мићемо онда ставити у заједничку службу и наше слабости и наше слособно сти, а затим стављајући на распо ложење плодове одабирања (селекције), основе наше институције, и снаге које она у себи садржи, а примењујући методе којима се служи слободно зидарство успећемо да нашу заједничку отаџбину упутимо путем нових грађанских појмова, да јој отворимо пут ка новом напретку и тако да припремимо бољи хуманитет, срећније и хуманије потомство. Приликом НовеГодине сва браћа,

која су у овој долини, шаљу"*својој српској браћи најискреније жеље, које сви гајимо за наш напредак. [Превоз мртвог тела српског официра] У нецељује грчким паробродом „Агиос Спиридионе" довезено на Ријеку мртво тело младог српског официра Живојина Ђукића. Он је био смртно рањен у навали на скадарске позиције те затим превезен у Љеш, где је преминуо. Мртво тело било је превезено у Св. Иван Медуански, а оданде на именовани грчки пароброд. Смртовницу је издао сриски војнички лечник др. Ст а ј и ћ уЉешу. На Ријеци је после извршеног прегледа комисијског дата дозвола, да се лешина даље превезе железницом пут Београда, где ће бити сахрањена у породичној гроб н и ц и.

НОВ СРПСКИ оришалан ројкан. КЊИЖАРА СВЕТ. Ф. 0ГЊАН0ВИ1А почела је већ издавати роман РУ* ЛЕГИЈА СМРТИ. -1р§ Изишла је прва свеска. Цена свесци 10 потура. КОРИЦЕ! Кад ее заврши издавање „Илуетроване Ратне Кронике" могу ее од издавача добити дивот-кориде. Чувајте е в е доеадашње бројеве !

Штампа д. д. Браника Н. Сад