Илустрована ратна кроника

Св. 24.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Стр. 19'

Код Битоља града големога. Ту се двије војске саставиле, Саставиле па се судариле, Једно српска а друга је турска. Турска војска за камен се крије, Заузела крше и брегове. Српска војска реке и долове. Бојак бију три бијела дана, Проломе се горе и планине, Од праха се небо натуштило, Сва три дана бура и олуја, Вода силна све је поплавила, Али Србин годе се не боји, Већ у њојзи до појаса стоји. Турчин бије, земља се потреса, Гром за громом бије са небеса, Олуј звижди, по земљици брише, Србин напред све кроз воду гмиже, Студен страшпа, сва се вода леди, У јунаку кост од мраза пуца, Али Србин победама греди Јер у грудма српско срце бије, Јер то срце још се смрзло није. „Напред", чујеш, друг за другом виче, ,,Иапред" виче, ал' и напред ступа, Борећи се е непогодом храбро, Борећи се за живот не мари, Већ пред собом једну слику гледа: „За крст часни и слободу златну Храбро пасти, ил' часно живети". То је војник, то ]е Србин прави. Првог дана, на Светог Ђурђица. Загрмеше Срби с градлијама, С десне стране пусте Црне Реке, Силни топи, још силнији вођа, А да вам га по имену кажем, То је главом пуковниче Мирко, Кршан јунак на овоме свету Каквог мајка још родила није. Крупан, висок, дичан на погледу, Кад говори, ко да громи бију, Кад погледа, к'о да муње сију, Старешина, каквог мало има, Омиљен је међу војницима. Ал' је Мирко војску сакупио, Све по избор Србадију младу. Једнакога раста и узрарта, Још им боље вође намегнуо: Прво ти је мајора Душана, Страшан ли је, Бог га помогао, Хајдучкога ока и погледа Бркови му дуги шумадински, Мислиш вука држи у зубима. Други ти је дијете Андр<-ја, Капетан је међу градлијама. Па до 1Бега ВанлиК капетана, До овога Сердара Милуна, Капетанје у Мирковој војсци, А до овог друге старешине, Све јунаци, браге, до јунака И са њиме хиљаду момака, Кршне ђеце јуначке Србије. С том се војском Мирко поносио, С том се војском Србија поноси С том се војском сви Срби поносе. Њима ће се дивит покољења Од данаске па у сва времена, Сва се војска Богу помолила, А Мирко им ријеч говорио:

,,'Бецо моја храбри соколови. Ђецо моја, млади заточници, Видите ли оно суро стење? Нза њих се сада Турци крију II иза њих Србадију бију: Испод стења бели Битољ лежи. Сада ћемо ми ватру осути. Али, ђецо, не биге у града, У граду су сама наша браћа, Већ ви бите у стење код града, Ту еу Турци, ту су наши вуци, Дин-душмани од косовског боја И пое њега а и после њега'' Па се затим војска раснореди Ванлић стгде код села Новака, Собом узе стотину момака И тон страшни Светога Илије, А Андрица Светога Николе, Радомире. Црној Реци близу, И други се добро наместише, Наместгше, сложно ударише, Небо се је с земљом саставило, Дан се бео у црно завио, А кроз тмину сијевају муње, То не бију са небеса муње, Већ то бије разорна граната, У тежини од педесет ока, У дужини баш од пола метра, Где удара, тунеле отвара, Кад с 1 расарсне, тад страхоте ствара: Што захвати, у облаке баца Тамо руке, онде опет главе, Негде ноге, а негде трупине; Све раскида што само дохвати. Тако било за три бјела дана, Кад четврто јутро освануло, Српска војска прегазила реку, На Битољ је сложно навалила, Кад видеше Турци изелице Плећа даше па бежати сташе, Ал' Србину утећи не могу. Већ је много туна заробљено А много је у боју згубљено, Оно мало и што је утекло, То не ваља Богу, ни људима.

Ето песме, ето наше славе Сад гуслари затежите струне Нек' се песма на даљине чује.... Ј\ Писма из Црне Горе Дежурни официр ме пропусти да се четвороношке довучем до саме ивице на врхунцу и да на његоз дурбин гледам кроз жбуње на Тарабошу. Под брдом је пукла дубока долина која као огромно корито лезки између наше Мур. Горице и Тарабоша. Одавде се Тарабошу гледа право очи у очи; два брега суједан према другом као два противника која су се поставила прса у прса. — На врху Тарабоша се види само једна сасвим малена жута кућица и поред ње једно зелено дрво. Нигде се ништи не миче на целој његовој главици, као да је све онде опустело... Сви међутим знамо да је и онде сад овако иста грозничава ужурбаност, и да и они оданде непрестано кришом упиру амо дурбине, не би ли овде што опазили. Они су сакривени иза својих бедема. а ми иза овог жбуња, под којим сам лежећи посматрао. „Сутра, у име божје, морамо почети", рече нам официр на растанку. Уторак, 9. (22.) октобра. Вратио сам се на своје место при цетињском батаљону. Сати нам све од ране зоре пролазе у мучном очекивању, кад ће први топ ударити. Наш батаљон се налази, не са осталима иза Горице, већ пред^њом, али је ипак једним маленим брежулком тако заклоњен, да нас непријатељ с Тарабоша не може угледати.

Српска артиљерија у Тетову. — Посматра заугете позиције