Илустрована ратна кроника

Си. Ж.

спреда, час озго, час са стране! Бог свети зна, како је то! Ко ће ту да се сачува! говорио је Душан. — Може, може! Говорио сам ја теби! брањаше старац своје веровање. — К оружју! чу се заповест, а озго загуди отегнута дубока песма непријатељског топа са брега запраштише пушке. У трен ока био је стрељачки строј распоређен. И почела је она чудна игра, која се изводи скоковима и потрбушке уз свирку, испрекидану и немелодичну, која изазива у души не блаженство, већ најпре неки ужас, измешан са страхом, па онда тек одлучност са равнодушношћу... Павле прилегао у један заклон и посматрао напредовање и слушао зузукање куршума, што прелетаху понеки пут и изнад њега.. И примицао се је за њима, грабећи све лепши заклон од лепшега, али увек иза њих... Пролазили су сати, а бој је беснио. Најпосле њему дође мисао, да се увуче сасвим у строј. И онако су расути, па ће се довући и досина,да гамало одмени. Нек се дете одмори. а он се и онако уме боље чувати! Неје дуго трајало и он је био близу сина. Зузукање и фијукање било је и силно и страшно... — Синко, дај дате бабо мало одмени, а ти се одмори. Дај пушку а, да ја мало нанишаним! Да видиш, како смо ми ратовали! смехуљио се је старац. — Море, оче, остави ме! Бољеда си остао негде позади! Шта ћеш овде? Зар не чујеш и не видиш, како пршти и зуји? говорио је Душан. — Дај, дај, а ти ето ту, где је угнуто, лези и одмори се. Добро ћу ја пуцати, видећеш! говорио је Павле, који је већ поред сина лежао. — Па добро!... Ево, да ти покажем, како се пуца1 показивао му је своју брзометку. — Е, уживај! Знам јој јаћуд! шалио се је и смејао старац. И збиља нишанио ја и пуцао и обарао мете! Прилично је потрајало то чудно весеље, у ком је учествовао и борац потпуно седих власи, да одмени свога сина!.. Одједан пут осети он као неки убод у десни бок! И нехотице скиде руку са пушке, па се ухвати за то место, где му је сенуо бол, а намршти се у лицу. Јасно му је било, да је — рањен!.. А срамота га беше! Како да рекне сину?!... Да он сазна, да је рањен!. Па онда, да се и дете не уплаши!.. Нс, не ће му рећи.. Досети се. — Ево, сине, доста је било; настави сада ти! довикну он Душану А ја ћу се сада мало повући... Него

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

ако ухватим прилику, ја ћу да се вратим, да гледам кућу!.. — Добро! примицаше се Душан потрбушке до места и ухвати положај, а отац му се повуче. — Збогом, сине! рече старац стегнутих вилица. — Збогом! Поздрави све! говораше Душан и нишањаше и не осврћући се за оцем. Павла су пренели на превијалиште.. * * * — Како да се сачуваш, кад бије и из неба и из земље! говорио је Павле лекару, кад га донеше у болницу. Син му је прошао и Битољ, и још даље и, хвала Богу, увек остао здрав. Био је и на одсуству и смејао се је много, кад му је отац приповедао, шта му се је десило онда пред Прилипом, јер дотле Душан неје о том ништа знао. — Не рекох ли ја теби, да се не може сачувати?! говораше он. — Право си рекао! речечичаЊвле. Прешево, 2. априла 1913. г. ИЗ СКАДАРСКЕ ЕПОПЕЈЕ. Смрт Хасан-Ризе. Скадар, 31. јануара. Синоћ је мучки убијеп генерал Хасан Риза, Вест је изазеала велик утисак, те је, како некоји тврде, проузрочила бол и забринутост са онога, што би се могло даље догодити. Међутим је по гдекоји одахнуо: али нико није био зачуђен; сви су мислили, да се међу првим жртвама очајних прилика, којима иде у сусрет опседнути град, бити валија, ако се не будедовољно бринуо за сигурност своје особе. Био је управо убијен у часу, кад је хтео бити сам. Синоћ је Риза бег био на вечери код Есад-

Стр. 229

паше; оба стана нису далеко један од другог. Око 8 сати валија се опростио, одбивши пратњу од пет или шест људи, што му их је Есад-паша хтео дати. — Дакле — рече Есад-паша даћу да Вас прати мој ордонанс-офиЦ "РРиза бег је изишао на улицу са младим официрем. У овим ноћима, облачним и без месеца, Скадар се замотавао у најгушћу таму, није запаљена ниједна светиљка услед недостатка петролеја, који влада једи но троши за своја два моторна млина. Дошавши на трг, где се намази заповедниШтво, Риза бег се захвали официру и рече му: — Врати се, сад сам код куће. Оставши сам, учини још неколико корака. Наједаред се нађе пред три човђка или барем сенке од човека. Није их могао распознати, ко су, али их упита: — Ко сте? Камо идете? Три човека нису одговорили, што баш валИју није толико зачудило, јер мислсћи да су војници држао је, да су то Грци, Арбанаси или Арапи, који не знају турског језика. Прошао је мимо њих, али тек што су му три незнанца била иза леђа, кад одјекну тги хитца. Риза је крикнуо неке речи, које су допрле неразумљиве до ушију оних, који су први дотрчали на пуцњаву, те се срушио на земљу. Због тмине нису га могли одмах наћи; тражње је трајало неколико минута. Напокон је пренесен у свој стан. Одтри хитца два су га погодила;један је кроз хрбат у висини рамена продрокроз плућа исломиодва ребра; други хитац продро је кроз бу;бреге и изишао на дну трбуха. Прва је рана била тешка, друга смртна. Хирурзи су одмах изрекли, да се не може спасти ибио је бескористан

У логору црногорске војске код Скадарског Језера.