Илустрована ратна кроника

Стр. 318

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 39.

образ, — изјављено је са црногорске стране српском генералштабном пуковнику МиловановиИу, — онда реци окоме, коме треба рећи, да друге одреди за резерву, а пас пека туште у првп ред , јер ми Црногорци нијесмо вјешти за резерву Морало им се удовољити Код заузећа Рајчанскога Рида правили су права јунаштва Заробљени Бугари приповедају, да у њиховој војСЦИ влада стражпреддвема стварима, пред српском артиљеријом и пред Црногорцима. Међу српским војницима и Црногорцима влада идилска хармонија и ирава братска љубав. Српски ВОЈНИци, којису очарали свет својом храброшћу, диве се црногорској неустрашивости, хвале их и веле им, да нема јунака над Црногорцима. — Ви сте већи јунаци, него ми, - одговарају Црногорци. Кад су Црногорци, који у рату немају никаквог свог трена, никакове опскрбе, без које се модеран рат не може ни замислити, почели на бојном пољу сваки дан добивати по велик комадхлеба и велик комад меса, упитали су тренске војнике: — Па одкуд вам све то? - Шаљу нам из Србије. Колико оваких хлебова добијете за месец дана — Сваког дана по један хлеб. — Еј, бог и богородица, ви би већ давно морали бити царевина, и ми се чудимо краљу Петру, заш го не ратује сваке године. Црногорци су за Вухаре страх и шреиет. При јуришу кличу: — Виђећете, ко је Црногорац. И онда навале, и што је тред

њима, мора бити покошено , јер они не -аознају узмицања, а не би узмакли ни онда, кад би видели, да од тог зависи победа. Тако су одгојени од колевке. Рађе гину него да се осрамоте пред својима. Црногорци се непрестано туку стојеЛи. Кад сам пришао к рањеном Црногорцу и упитао га, где је рањен и у којој битци, рекао је: — Рањен сам у ногу, а да боја нисам ни виђео. — Како то ? — Е, Бугари су пуцали из далека, зрно ме је погодило у ногу и пао сам. — Па то је била битка. — Каква је тобитка?! Гђе главе не лете, нема битке. Црногорци носе уз пушку и револвер. Јуриш изврше бајонетом, а кад допру у шанчеве, пуцају из револвера Пионирских справа немају, а ни не требају их, јер сматрају укопавање пред неиријатељем за срамотно\ Међу Црногорцима налазе се и младићи од 16 година и 50 годишњи мужеви. Свеје то међусобно помешано, јер је раздељено по племенима. Не растављају се, да може брат брата помагати у несрећи. Многи се занашају на то, да ће у будуће моћи организовати црногорску војску по модерним начелима, само се још сада боје како ће сада моћи саставити племена у разне батаљоне. Црногорци су с малим задовољни те се осећају међу Србијанцима из врсно, каокод куће. Србијанцима дају увек предност, што је код Црногораца право чудо. Једна црногорска бригада налази се сада са Недићевом моравском дивизијом иза ^Кочана, у

дивној долини Брегалнице, где је све зелено од засађене риже Краљевић Маро и мали Асаи Гором језди Краљевићу Марко, Гором језди на Шарцу помамном, Од топова гора изломњена, Сва је гора крвљу натопљена, Звер по гори многа расплашена; Није шала, гора после битке, За слободу, освету Косовску. И Марков је Шарац окрвављен Гором језди Краљевићу Марко, На пропланку налазио Туре, Младо Туре од осам година. „Аман, заман, аман, страшни чичо!" „Не бој се, младо, лудо Туре, „Неће т' чича ништа учинити, „Казуј Туре, ко си, од куда си. „И да л' кога ти од рода имаш." Сјаха Марко с помамна Шарина, Па је младо Туре помилов'о „Асан ми је, драги чичо, име. „Ја од рода више никог немам „До ли само једну стару баку; „Где је бака не могу ти рећи „Мајка ми је умрла поодавно, „Бабо ми је у боју погину'о „Туре јесам, ал сам и сироче/ Бистро Туре омилило Марку. Проговара Краљевићу Марко: „Сирочићу, јадно Туре младо! „Оц сад ти је Марко Краљевићу, „Од сад ти је и отац и мајка „За Асана Марко ће с' бринути„Одвешћу те Београду граду;

Пораз Бугара код Штипа остављена и од Срба отета бугарска батерија