Илустрована ратна кроника

С-гр 338.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 42

ш Жг

Ј ,

^иМЈЕ , т §•' ш ш.

■ШЈЈЖ МТШШк №ШШ ■■■■.? у , X ,:, ■• ■ • ' ;:Д '

ШШ; И*

Др. БОШКО ПЕТРОВИЋ, професор новосадске српске велике гимназије умро од колере у Скопљу, где је као дописник новина био

Ти јесенашњи гробови, копани од мах после битке на Присаду, Бакарном Гумну и Битољу чине два дуга, врло дуга реда.. Па онда, испод њих долазе зимушње жртве, од тифуса, од запаљења, од промрзли., Мислило се, да више неће бити рата и гробљански редови су скраћени. Али је сада, неочекивано, дошао нови, крвави рат и дуги редови гробова почели су опет да се врстају. У сред тих нових, свежих гробова подиже се једна извишена хумка. Мала крстача прекривена је великим ве нцемод зеленила кроз које се провлачи широка врпца од тробојке. „Пешад. мајор Сава Мацић, 18-У1 1913 године..." Три гробља даље од те хумке опет венац „Г. Александар Ђорђевић, п. поручник." Војник, који је дељао крстачу, осећао је субординацију чак и сада

исписујући марљиво натпис на танкој чамовој дашчици.. Па онда чегири свежа гроба, четири беле крстаче са једним истим оловком исписаним, натписом: „Не знан Незнановић, Незнан Незнановић, Незнан Незнановић, Незиан Незнановић. Колико ли је гробгва тих Незнана Незнановића по пољанама и урвинама Балкана и колико ли ће мајки и жена, лутајући од гробља до гробља, стајати часовима дуго над оваквим гробовима стрепећи и очајавајућ и, да ли под том анонимном крстачом не почива мило тело онога кога су за навек изгубили. Било их је које су за време стигле да обележе гроб свога милога. Четири камена крста, ишарана бојом, блеште између редова танкихкрстача. „Каплар Првул Милутиновић.." Урезано је на једном од тих каменова.

Али за то мма гробова са којих је, ко зна кад и ко зна од кога, ишчупана крстача. И војници, доносећи нове асртве на гробље, хитали су одмах те су од дрвета, које им се нашло при руци, градили нове мале крстиће и побадали их на гробове сахрањених јуиака... „Брат му паде од Хамидије" пише на једној крстачи. Али ко јетај, који ту лежи. Али ко је тај његов брат, што „паде од Хамидије", није забележено.. Од болнице, која лежи на другој главици, с оне стране дубоке увале, крећу се коморџијска кола. Напред три војника, икући напоредо, носе три крстаче. Лагано, венцем, да заобиђе увалу креће се поворка и три бела ковчега у коморџијским колима распознају се све боље и боље. Жетварке у дну њиве не цижу главе. Старац, болесна жена и девојка довршили су свој посао: пожњевен је читав комад њиве исиод последњег реда хумки; и на место за таштину гробова! И њих троје спокојно силазе жетваркама. * * * Под гробљем и иод болницом, на широкој утрини која се протеже чак до железничке станице, још се виде трагови великог логора. Ту су бииаковали пукови читаве дивизије које су се сада изгубиле тамо негде ка Кочанима, Радовишту, Ћустендилу. Па иза те утрине опет њиве, поља са тучном пшеницом. Мален сеоски пу тић води између тих њива по којима се расуо рој жетвара. Негде су тек оборене руковети, негде већ сложене и крстине. Пут кривуда између њива, открива све нове и нове изгледе и онда се наилази напоље, коме је жито тек сложено у ниске крстине. Тамо даље на истој њиви жетвари тек рубе влаће. Одједном у засенку једне крстине види се како лежи човек. Згрчен да сав буде у хладу, он се једва опажа. Одоздо, преко снопова, пребачено неколико лиснатих грана, или војничка блуза или неки хаљетак. Десет корака жању. Изгледа, као да је не ко од преморених радника застао у хладу да се одмори. Али што се даље иде, ти уморни радници све су чешћи. Има их под сваком крстином, под сваким џбунићем. Неколицина лежи у јарку кр»ј пута, Наједаред крај једног од њих засветли пушка. Загледате мало боље. Па то нису жетвари то су војници! И онда испада пред вас један дугачки, али низак шатор кроз чија се расклопљена крила назиру силуете неких људи који леже. Не чује се глае, и ви прилазите уза сам шатор, да загледате ту чудну слику. Али тада стајете као запањени.