Истина о Македонији : одговор на Хронов клеветнички спис Народност македонских Словена

39

стпдео да kaxe: ,Eu sunt Bulgar‘. Скоро у свакоме селу ћете паћи бугарских Фуруппија, баштовапшија и. Т. д, адп паш сељак познаје само пме „Серб.“ Већ сам пре више годпна приметио, да такозвани Бугарп из Македоније (махом дунђери) са свим друкчпје говоре, него Бугарп пз дунавског вилајета; опе прве врло сам добро разумевао н чинило мп се, кан да говоре српски, док сам се са потоњима врло тешко споразумевао. Сећам се, да сам још дететом, пре неких 20 година, питао неке дунђере, којп радише у кући мога опа: „од куда сте вп2“ а онп ми одговорише „Ми смо Бугарп из Прилепа“. Кад поменуше Прплеп, стаде ми жпвље кудатп срце и постадох љубопштљив, да дознам што год о дворовима Краљевића Марка. „Да, да, ми смо из града јунака Марка.“ Кад пм прпметих: „Ја то је земља српска п ви говорпте српекп, зашто кажете, да сте Бугарпш 2 „Па тако се зовемо,“ беше одговор. Не могох нпкако појмити, да бп Прилеп могао бити 6угарска варош. Прелиставши Киперта ни Штилера, одиста нађох, да Србп престају код Призрена. Од тог времена говорпо сам често са Бугарпма пз Дпе-п Транс-Балканије, као п с опима из Македоппје, алџш вазда сам нашао пето т, ј. оне прве сам тешко разумевао, док сам, говорећи са потоњима, замишљао да говорим с какњим Новосађавпма илп Београђанима. Тако прошлог лета дође неколишпипа македонских раденока овамо и један се од њих разболе у хану. Зовпуше ме пл ја нађох, да ти људи говоре чисто српсвн. Овп људи беху из орпдске околине. Пошто не хтедох примити понуђену мп награду, силом ми намстнуше један врло леп турски пож При томе рече миш један од њих: „Благодарим господипе, ти сп добар човек!“ „Јеси ли Бугарин ишли СрбпнР“ запштах. Човек се стаде чешати пза уха и одговори у неколпко збуњен: „Ја сам пз Орида п турски поданик.“ Класпчап одговор ! Доцнијих година падаше мп у очи, да се једни зову Б'лгари други Бугари. Све до у најновије доба нисам знао за права разлог овог различног називања. Ваше ми је дело ствар објаспило. Са свим је уместан ваш суд, да су такозвани Цинцари најпепристрасније судије о македонским Словенима, Тако н. пр. имађах једног давнашњег пријатеља, који беше Цинцарин из Костура. То беше стар али интелигентан човек, зваше се Коста Писка, благајник овдашњег позоришта. Јадник је умро прошлог лета. Стотину пута ми је приповедао о својој отаџбини Македонији, спомињући прп том, да онамошњи Славени нису Бугари, но да су српског порекла Језик, обичаји, лице н т. д. све је са свим налпк Орбину а различно од Бугарина. Они се — вели — називају српским изразом Бугарп, а не Б'улага ри. Ово исто тврди п некп мој познаник из Битоља г. Н, А. рентијер, Ове ово утврђује моје убеђење, да Македонија бар до Битоља мора да је српска. Увек сам сумњао о Кипертовој непогрешивости, Пре пеколико година дође мп до руку „Ханово путовање“, из кога разабрах, са тугом у души, да код Ниша почињу Бугари. Џа п мајор Зах ћуташе. Већ сам сумњао о самом себи; док ми не паде на ум: Croj! та Хал не говори словенски, п за то не беше у стању да