Историја босанско-ерцеговачке буне у свези са српско- и руско-турским ратом : (штудија за народ и државнике)

102

од речи до речи гласе овахо: (Долази цео горњи текст прелиминарног уговора).

Тога ради, по довољном разматрању овог прелиминарног уговора и мира, Ми смо га усвојили, потврдили п ратификовали. За уверење тога Ми смо ову Нашу Царску ратифивадију, својеручно потпи– савшт, за поведили, да се потврди Државним Нашим печатом. Лано у Сан-Петербургу, марта 4-га дана, године од рођења Христова хиљаду осам стотина седамдесет осме, а двадесет четврте Нашега. Царовања.

Оригинал потписан сопственом руком Његовог Царског Величанства овако:

(М. 0) Александар. Противпотписао државни канцелар кнез Горчаков.“

То су ето одлуке претходног сан-стефанског уговора, мира... То је тешки рачун без бирташа. Рачун без бирташа за то, што је тај мир утаначен без договора народа, који су ратовали п без дотовора других јевропских сила, које се сматрају заједно с Руспјом као туторп Турске и заштитници Хришћана у Турској. Својом том самовољом Русија је нарушила право и погазила достојанство тих народа који рат водише п тих велесила.

Велпком ратном славом опојене руске дипломате и војсковође тим учинише голему погрјешку, која им се неће моћи опростити никада.

Но народи ратујући, п ако су тиме јако увријеђени, ппак су муком подносили ударени шамар, промашену цијел, погажено право; али велеспле, нарочито Инглеска и Аустро-Угарска, ступиле су у жестоку умну борбу против руског самовољества. У мал обје те државе не огласише рат Русији. Њемачка их је стишала, под уговором, да све велеспле пзновице саставе конгрес, који ђе санстефански мпр претрести, према равнотежи јевропеких држава удесити и заједнички једногласно одобрити и потврдити.

Послије дуге дипломатске борбе, преговора, особито између Инглеске и Русије и новог војеног спремања, би рјешено, да велесиле пошљу своје опуномоћенике на конгрес у Берлин.

Конгрес БЕРЛИНСКИ почео је пословати половином јунија мјесеца. 1878. године, а готов је с послом био за двајестану дана.

У конгреским сједницама учествоваху и имађаху рјешавајући глас само ове државе: Њемачка, Русија, Францеска, Турска, Инглеска, Италија и Аустро-Угарска. Шреставници осталих народа, који прраху неку улогу у овом источном заплету, и којих се ствар нарочито тицаше, не бијаху примљени као чланови конгреса, а. то су: Србија. Црна Гора, Грчка п Влашка, а о примању у конгрес босанских, ерцеговачких и бугарских заступника, којих се ствар највише типаше, није ни говора било.