Историја босанско-ерцеговачке буне у свези са српско- и руско-турским ратом : (штудија за народ и државнике)

1071

крајине окупира, ма да је десетину споменица, лобила од Босанаца. да они неће ове окупације.

Конгрес је одредио да, Русија своју окупациону војску из Бутарске мора новући за 9 мјесеци, почињући од дана кад је уговор потписан, а за Аустро-Уугарску окупацију не вели ништа. Него она (Аустро-Угарска) сама од себе вели у прокламацији, коју је издала. народу, долазећи у Босну тод. 1578. јула мјесеца, да улази као пријатељ, да заведе ред п поредак, а не као непријатељ да осваја. Та окупација немила, је била не само Босанцима и у опште Србима, већ и Мађарима п Талијанима, па и свима словенским народима, изузимајући Хрвате, који су још од вајкада били изван себе за. окупацијом Босне пи Ерцеговине; неки грјешници веле, да је то зато, што желе тај народ похрватити, те тако "своју мајушну народност умножити. И Чеси су одобравали окупацију за то, да своју голему сиротињу засите у „златној Босни“.

Пошто су Босанци и Ерцеговци увидили, како су руска господа у сан-стефанском миру сасвим маћијски за. народ Босне и Ерпеговине радила, и шта је берлински конгрес за њих одредно. одма су се тешко вајкали и кајали што нијесу Андрашијеве реформе примили, које су даване још прве године устанка, дакле, кад је народ још у приличном стању био; јер посље рефорама, нуђених народ је још пуне двије п по године чекао у борби у туђинству и без рада, те је тако трећи дио Босне и Ерцеговине из темеља, опустошио и пропао.

(а доласком те окупације дошло је п ново разорење ових покрајпна : јер босански Мухамедовци одмах при прелазу аустр. војске у Босну, протестирали су прво писмено и усмено, а 54 тим на, скоро п са оружаном руком против окупације. Отпор тај показао је свијету плиткоумни рад државне господе, мудрих дипломата. Члан те мудре јевропске владе, гроф и аустро-угарски министар Андраши, рекао је берлинском конгресу, да ће Босну и Ерцеговину окупирати са два батаљуна коњаника и једном музиком. А кад војска уђе у Босну и наиђе на страховити отпор, видило се, како дипломате неувиђавно тврде и оно што незнају. Да, се те мале покрајине окупирају. морало се употребити преко 200.000 војника, јер устанак бијаше букнуо у свој Босни пи Ерцеговини противу окупације. Устаници су у обадвије покрајине прије свега оборили, п од чести поубијали, сву врховну политичну и војничку управу турску, као људе, који се држе султанове политике, па прогласили у Сарајеву привремену владу, састављену од Хришћана и Мухамеданаца. Босна је народна, а не султанова, узвикивали су они. Ко год се противио устанку, одређен је на смрт. Тек овом приликом бијаху се Хришћани и Мухамеданци прилично измирили и сложили. У Сарајеву на скупштини, која је држана у „бетовој памији“, братски су се договарали и Хришћани и Мухамеданци о начину, како да се одупру окупацији. Тад су говорили бесје де Хаџи Јамаковић и Хаџи-Лоја, у којима су рекли, да „од сада у Босни нема раје, већ само браће Босанаца; ко Хришћанина, рајом назове, одређен му је куршум у главу“. И једни и други били су одмах наоружани и за одбрану спремљени.