Историја босанско-ерцеговачке буне у свези са српско- и руско-турским ратом : (штудија за народ и државнике)

22

Аопусти цркву отворити и „збор“ држати. Без оваког подарка могла би молба на јалово проћи, као и свака друга жеља народна. Ипак срећа је била, што се онда могло ис малом „ МИлоштом“ проћи. По свему види се, да су „зборови“ ови око пркве били више социјалне но религпозне природе. Ту се исто као и на вашару куповало и продавало. уговарало п спајало, играло и пјевало; тражене помоћи у болести и сиротињи, везивано при= Јатељство пзмеђу познаника п незнанпка, између цура и момака.

(0 допуштењем власти могли су се, осим ових зборова, држалп п зборови гди год у воћњаку пли шумици. И на једнима и на другима зборовима, бивао би по којп пандур или субаша, да пази шта „власи“ раде.)

Школа хришћанских није било тада никаквих ни за остале науке, а камо-ли за хришћанске поуке. Зборови, моба, сијело, гусле п славе бијаху народна школа. Народна писменост био је рабош, четвероугласти штапић. Општински „скуп“, вијеће разређивало је порезу по имању и записивало нарочитим цифрама, неким зарезима, у рабош колико ко има дати.

Из свега наведеног дакле, види се да је прије притисак био и на вјеру п на народно име, те још како јак. Ша ипак нико ви гдин не подиже револуције, да брани ту вјеру и народност. А како се по читава јата господе и солдатије почеше умножавати, па тиме веће дације п теретп, глобе п варанције увећавати, — узбуне појављиваху се све чешће п жешће.

Ни српска буна од године 1804. није букнула, да сачува вјеру и народност српску, већ да пстријеби из земље дахије, баше и јањичаре, што народ сатпраху, наносише му зулуме свуде и чинише му сваке неправде. С тога усташи нису ни викали на турску владавину. Четвртог мјесеца, како бијаше букнуо устанак, траже преставници народа п устанка од аустријског посланика на скупштини у Земуну: уда се дахије погубе пли у Ниш, или куда на другу страну иселе, а управу земље да узму у своје руке царски људи“.“) „Вјерски анатизам“ није овом народу ни мало сметао, да баш у то доба назове Турчина Мустај-пашу спротињска мајка за то што је био Добар, док Јерину, српску владарку, назива у пјесми п обичном говору проклета Јерпна.

Дакле ни ова садања босанска, као ни она пријашња шумадинска буна није планула из националног нити из религиозног Фанатизма, па ни усљед самог подстицаја са стране, већ је она скроз и скроз социјалне и полдитичне прпроде. Народ је хтио да живи срећ-

6) И у старој српској држави бојала су се господа народних зборова. У

Душанову законику члану 19. стоји: „Себрова сабора да њ ест“. Који се нађу у сабору да саборишу, тима би се, према, закону, имале одсјећи уши и осмоудити — опадити жигом било на челу или на другом мјесту тијела. Тај

варварски закон „славне наше госпоштине~ Турци су задржали, п ако не у оноликој свирјепој строгости.

7) Види „Мемоаре“ (записнике) вође у том устанњу проте Матије Ненадовића, стргну 288—990.