Историја босанско-ерцеговачке буне у свези са српско- и руско-турским ратом : (штудија за народ и државнике)

81

крајева Босне. И овде се као и на Дрини играло жмурке са народним животом, имањем п чашћу.

3. Шумадинско-Моравски (алекспначки) корпус имао је под својом командом највећу српску силу, у почетку око 40.000, (а допније пред падом Ђуниса близу 100.000 војника.) Овдје су руске старјешине човјечније с војницима поступали, али и њима се приговара, за пијанство. Овај корпус је оперирао противу најјачих турских позиција: Ниша, Софије. И

4. Тимочки корпус бројао је до 20.000 војника. Он је оперпрао против Видина и чувао дунавски богаз.

У резерви је било од 10—15.000 војника. Сва ова војска, није била једнако наоружана. Имамо јаког узрока да нешто и о наоружању војске рекнемо.

Прва је класа била наоружана острагушама од три сорте: пибодијеве, крнкове п гринове системе; друга класа била је наоружана предњачама пли белгинкама, које је народ назвао батинама. Трећа је била наоружана још горим и несавршенијим оружијем.

Поред таког незграпног оружија, вели се, да су се најјуначније борили добровољци, п народна адексиначка, шабачка, ваљевска и шумадијска бригада. Али чују се п крупне тужбе, како су не само поједини војници, већ и цијели батаљони одказивали послушност. Свакако то је штетна појава у часу борбе са непријатељима, јер се тако најлакше може упропастити цијел народног ослобођења, отаџбина пи имаовина. Они, који ЗБОГ ОДКАЗИВАЊА ПОСЛУШНОСТИ У РАТУ ПРЕКОРЕ ДОБИЈАЈУ, ПРАВДАЈУ СЕ прво тим, што су официри и виши команданти сувише немарни, невјешти и страшљиви били, "3) а народу је требало, да они буду најодважнији и

43) Да су та господа као и цијела управа допста били немарпи и незналице види се отуда, што нијесу ни најобитвије ствари сазнали и за ослобођење Српства приправили. Ток и посљедице овог рала јасно показују, да они нијесу ви најмање познавали силу, организацију, вјештину и спрему својих непријатеља. Да су у то били посвећени, неби народ са спредњачама на касапницу опремали ; јер је турски војпик могао 10—15 метака из своје добре острагуше избацити, док српеки војник из своје неудесне за рал спредњаче није кадар ни два испалити. Управи се не може ни то опростити, што је у тако маленој држави имала и употребљавала неколико разних система пушака, што је велике сметње при подјели муниције чинило. Ув то су господа управљачи били тако сметени, да су давали команду, по којој је једна бригада на другу као на непријатеља пупала; тако на прилику гинули су у међусобној борби бригаде: шабачка и ужичка на Јавору. Добровољци, јуришајући и освајајући Бијељину, тивуди су од српских топова, јер команданти бијаху послали једну војску да, заузима, варош, а батеријама олет командовали да је бомбардују, па да се на скоро за тим повуку, не гледајући што се унутри једни кољу с Турцима. Па ипак су ти прваци добијали одличија и виша достојанства, славили се по новинама и књигама.

Ти славни изучени академици су на Јаворској страни једном презрели старе Карађорђеве шанчеве, па по својој науци правили друге. А кад их доцније непријатељ истјера из тих нових шанчева, увидише да су Карађорђеви били на згоднијем положају и свакако удеснији. Уз то, како је то, да толика пзучена гослода са свом својом тактиком и силом увежбаном не мога узети пи једне вароши у том крају, а, прости сељак Карађорђе бијаше 1809. год. са нерегулисаним четама сељака освоио Ојеницу и допрђо до прногорске међе 2

6