Историја једног француског сељака

98

на скупштину а сад нас прегоне из куће у кућу, не дају нам да се скупљамо.

„Шта ли ће ово нејпосле бити 2!“ узвикну депутирац Миње. Господа нас вуку као медведа на брњици и показују нас и деци на потемеј. Тако ли се поступа с народом 2! Лепо, упамти народе ово.“

„Ту ти ми решисмо: да смо се ми екупили да се посаветујемо, како ћемо олакшати народу и скинути ·е његових леђа онолике терете, па да нас с тога нико не може растерати и забранити нам да се не скупамо. Кад нам не даду у скупштинску кућу, ми ћемо се скупити на другом месту, ма под ведрим небом. Све једно је; главно емо ми, а дувари, где ћемо се екупљати, не важе баш ништа. Сви депутирци да положе заклетву и да се потпишу, да се неће разићи кућама док не сврше сав посао овде“.

„Баљи нам то прочита, и ми сви уједан глас повикасмо: „кунемо се! кунемо се“. Прозори се затресоше од наше вике. Море и мртвачке су се кости наших 'дедова стресле онда у гробвима; а имале су и зашто.... Пошто се мало примири, сви један по један приђемо столу и потпишемо се. Верујете ми, браћо, да никад у свом веку нисам био радији што умем писати. Диван је то био дан. Само се један нађе од наших што не хтеде да се потпише. Значи, нашао се и Валеши друг; нашао се човек који више воле господу но свога брата — сељака.

Кад чује цар, где емо се скупили, а он се лепо жив окамени: но опет брзо дође себи и нареди, да „манеж“ њему треба читаву недељу ида се ми тамо не можемо екупљати. Гледај ти сад! Њему „манеж“ треба 2!.,. (ће дете мало да се поигра лопте. ... Матор коњ, тридесет му година, а још му лопта