Историја једног француског сељака

72

прече да више не може шуровати с Немцима, јерон нам са господом ради о глави. С тога париски народ и реши: „ако се до 9. августа цар не предомисли, ако не пристане уз народ и не потпише указе против господе и одбеглих попова, онда да се искупимо ноћу, да ударимо на дворац и да свршимо од један пут“. Што су рекли то су и учинили. Почекали су. Цар се не предомисли, једнако је жалио господу. ЧОко по ноћи прокраду се неки на звонару, заљуљају грдно звоно и почну звонити на ларму. Народ сав покуља царском конаку. Цар се уплаши и побегне са женом у екупштину, која се и ноћу држала. Но на род проломи се у конак. Сасвију прозора на конаку окрену царске слуге пуцати на народ. То страшно разљути скупљену гомилу, народ навали на врата, проломи их, упадне у дворац и почне сећи и слуге, и господу, и све што му дође под руку. Више од три иљаде господе изгине ту ноћ, а цар је спокојно седсо у скупштини и јео некакву несрећну рибу. Ух гада! По сокацима се због њега кољу и убијају људи, а он распео шкембе па ждере. Другоме у такој прилици не би ни на ум пало да што год у уста узме, а он, трунтов, рума, те му све за ушима пуца. Баш се види да га срце за народом боли! То еу екупштинари већ видели да се од њега не треба надати никаквом добру, те узму и сметну га с чина,

На брзо после тога изда наша екупштина наредбу, да попови не носе којекакве мантије п бруке, „да се муж са женом може одма растати, кад не живе добро н не могу једно друго да трпе, да ће се црквена имања и имања одбегле господе продавати. За "тим објави скупштина још и то, да ће се прогнати